669519497885b9c025270d411769086516776.webp)
Na samo petnaest kilometara od Novog Sada nalazi se salašarsko selo Čenej. Na tom prostoru nekada su mahom bili salaši, sve do polovine prošlog veka, kada je urbanizovano i počinju da se kupuju placevi i zidaju kuće.
Dimitrije Mita Miodragović, čenejski starosedelac s ponosom ističe da je potomak porodice koja je živela na salašu još kad se zidala Petrovaradinska tvrđava - pre tri veka.
Prema istorijskim zapisima Čenej se prvi put pominje 1237. godine. Kroz vreme istorija panonskih pustara je pisala priču opstanka vojvođanskih salaša raštrkanih po celoj ravnici, poput malih pustinjskih oaza koji imaju svoju životnu filozofiju i ne obaziru se na tokove civilizacije.
Ta specifičnost ogledala se u tome da je to bila zatvorena ekonomija na kojoj je živelo nekoliko generacija. Sva zemlja i njive koje su se obrađivale bile su oko salaša. Zemlje su imali taman toliko koliko su mogli da obrađuju od 15 do 30 jutara.
- I danas, uprkos urbanizaciji, Čenejci su u duši ostali salašari, kaže Mita Miodragović. - U neku ruku ravničarski gorštaci.
Danas ovo salašarsko selo ne zaostaje za gradom do koga se stiže za 10 minuta. Prema popisu iz 2022. ovde živi 1942 stanovnika, a 2002. bilo ih je 2.115. Blizina grada je presudna za odvijanje svih kulturnih i sportskih aktivnosti meštana. U selu postoji dom zdravlja, apoteka, dom kulture koji nije u funkciji, šah klub i evropsko strelište za glinene golubove.
Malo koje selo može da se pohvali da ima svoj aerodrom poput Čeneja. Podignut je pre sedam decenija, a danas je namenjen sportskoj i poljoprivrednoj avijaciji i raznim takmičenjima koja se na njemu odvijaju. U okviru aerodroma postoji i aero klub "Novi Sad", najstariji i najuspešniji aero klub osnovan davne 1923.
Selo ima novu osnovnu školu koju pohađa 100 đaka, a sazidana je pre tri decenije. Interesantno je da su Čenejci uvek cenili školovanje. Salašari su vrlo dobro znali koliko je važno obrazovanje dece pa su često poklanjali zemlju da bi se na njoj izgradila škola. Nekad je tu bilo šest salašarskih škola.
Poljoprivreda je bila i ostala osnovno zanimanje i Čenejci su uglavnom ratari.
Mita Miodragović, inače inženjer poljoprivrede, kaže da su nekada ovde dominirali stočari. Stoke je bilo puno i slobodno se kretala u ataru. Puštana je da pase kada se skine žito, kukuruz. Da bi se zaštitio od stoke, njegov deda je prvi u selu podigao ogradu davne 1936. godine.
U domaćinstvima tada je bilo od 50 – 60 svinja, oko 150 ovaca. Uglavnom se svaka kuća bavila stočarstvom.
Danas to više nije tako. I Mita je držao 15 muznih krava, koje su godišnje davale 80.000 litara mleka. Vremenom je odustao od govedarstva, zemlju dao u arendu, kćerke iškolovao, a on ostao na svom salašu.
Nije samo Mita odustao od stočarstva, već i mnogi drugi. U selu je ostao još po koji farmer – po jedan sa 40 krava i jedan sa 10, stočarstvom se bave tri porodice koje drže 10 krmača, a samo je jedan ovčar.
- Stočarstvo je izgubilo u trci sa ratarstvom, kaže Miodragović. -Primena savremenih tehnologija nekako je više usmeravala Čenejce ka ratarstvu, pogotovo što je ovde sastav zemljišta karbonatni černozem, najbolja zemlja i mnogo više daje kada se obrađuje nego da je pašnjak.
Toga su svesni i Letići, poznata čenejska porodica sa dugom tradicijom u bavljenju poljoprivredom, Aca Letić, duboko je zagazio u četvrtu deceniju i nastavlja put kojim su išli njegovi preci, živeći od plodova zemlje kako ratarske tako i povrtarske. Nekada su bili čuveni proizvođači cvekle, a početkom devedesetih godina prešli su na ratarsku proizvodnju.
Aca s ocem Miloradom, obrađuje 188 jutara svoje zemlje i naglašava da je to velika sreća jer je proizvodnja koja se odvija u zakupu neisplativa. Gaji soju, kukuruz i pšenicu primenjujući punu agrotehniku.
Kako kaže, danas nije lako opstati na zemlji, jer za ratarsku proizvodnju kojom se bavi nije dovoljno samo stečeno znanje u poljoprivrednoj školi. Tehnologije brzo napreduju pa je neophodna dodatna edukacija, praćenje noviteta, kako bi se uloženi rad i trud isplatio.
- U selu je malo mojih vršnjaka koji su ostali da se bave poljoprivredom, kaže Aca, možda ih ima troje, četvoro. - Uglavnom gledaju da izbegnu poljoprivredu uprkos uvođenju novih mašina i tehnologija.
Ističe da tehnologija napreduje pogotovo kod poljoprivrednih mašina, pa je teško naći čoveka koji može da vozi traktor sa savremenim načinom rukovanja.
Kao mlad i napredan poljoprivrednik Aca dobro zna vrednost čenejskog černozema i redovno uzorkuje zemljište i đubri na osnovu rezultata zemljišne analize. Takođe vodi računa da zaore žetvene ostatke kako bi još više obogatio zemljište. Cilj mu je da zemlji da maksimum, a ona to zna da vrati.
Pred Letićima je setva ozime pšenice. Kreće još jedna neizvesna proizvodna godina s novim izazovima.
Čenejska crnica, salaši, duh starih vremena oduvek su bili privlačni. Vremenom se kroz etar proneo glas da ko god svrati na salaš bude dobro ugošćen.
I danas malo ko može da ostane ravnodušan prema tome. Ponovo se oživljavaju salaši, kao autentična seoska domaćinstva, pružajući mogućnost turistima da uživaju u specifičnom ambijentu, bogatoj trpezi i zvuku tamburica. Nadaleko je čuven čenejski Salaš 137, gde se održava i "Pasuljijada" – međunarodno takmičenje u kuvanju pasulja .
Susret s tradicijom neguje se i u selu kroz manifestaciju "Čenej u maju". I tako lagano salašarski živi Čenej, odolevajući modernim trendovima, čuvajući svoju prošlost.
Tamara Gnip
Foto: G. Mulić
Projekat "Selo juče danas sutra – opstanak i razvoj sela na području lokalnih samouprava Novog Sada" je sufinansiran sredstvima iz budžeta Grada Novog Sada – Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
