U poslednjih nekoliko godina sve su češće priče o velikim stočarskim farmama koje bi, prema mišljenju pojedinih stručnjaka i državnih institucija, mogle zadovoljiti potrebe Srbije za mlekom i mesom. Međutim, postavlja se pitanje koliko je ovakva strategija održiva u zemlji gde poljoprivreda počiva na malim porodičnim gazdinstvima. Da li insistiranje na mega farmama može ugroziti tradicionalni način života i dodatno ubrzati pražnjenje sela?
Ovo je problematika o kojoj smo razgovarali sa Branislavom Terzićem, proizvođačem mleka iz Mačve, koji smatra da je odgovor na ovo pitanje jasan, ključ razvoja srpskog stočarstva leži u podršci porodičnim gazdinstvima, a ne u kopiranju modela američkih industrijskih farmi. -Često se pominju američke mega farme sa holštajn rasom goveda, ali se zaboravlja da ta rasa nije prilagođena klimatskim i agroekološkim uslovima Srbije, pogotovo u Mačvi. Holštajn daje velike količine mleka, ali je osetljiv na klimatske promene, dok je simentalska rasa prilagođena našem podneblju i nudi dvostruku proizvodnju, i mleka i mesa, kaže Terzić.
Porodična gazdinstva u Srbiji uglavnom gaje kombinovane rase, upravo zbog njihove višestruke isplativosti. Terzić na svojoj farmi godišnje proizvede oko 300 litara mleka od 20 grla, od kojih trenutno muze 15. Muška telad ostavlja za tov, a kasnije ih prodaje klanicama. Obrađuju 26ha zemlje, od čega je u vlasništvu porodice 7ha i 80ari zemlje, dok ostatak uzima u zakup. -Naša sela se već prazne, a forsiranjem velikih farmi dodatno ćemo ih ugasiti. Porodična gazdinstva su osnova sela, jer gde ima farmera, tu ima i dece, škola i života. Mega farme možda mogu doneti kratkoročne ekonomske benefite, ali dugoročno ugrožavaju celokupni društveni i ekonomski sistem ruralnih sredina, ističe Terzić.
Pomoć koja ne stiže na vreme
Jedan od ključnih problema sa kojima se suočavaju mali proizvođači jeste kašnjenje subvencija. Iako država obećava finansijsku pomoć u vidu premija i regresiranja po grlu, isplate često stižu sa višemesečnim zakašnjenjem. -Nikada ranije nije bilo ovakvih kašnjenja u isplati premija. Još nije isplaćen treći kvartal premije za mleko, a kako nije završena ni prijava za četvrti, ne očekujem isplatu pre aprila ili maja. Subvencije moraju da se isplaćuju kada su poljoprivrednicima najpotrebnije, a ne mesecima kasnije, kaže Terzić.
Ove godine regres za krave bi trebalo da iznosi 55.000 dinara, što je povećanje u odnosu na prošlogodišnjih 40.000, dok je novina regres za junice prvotelke od 155.000 dinara i subvencija za junad u tovu od 22.000 dinara. Ipak, problem nije samo u visini subvencija, već u njihovoj pravovremenoj isplati. -Poljoprivrednici već uveliko kupuju đubrivo za predstojeću prolećnu setvu, a poziv za subvencije u biljnoj proizvodnji raspisan je tek krajem februara. Kada suša napravi problem, kao prošle godine, država bi morala da reaguje na vreme, kako bi novac stigao onda kada je najpotrebniji, dodaje Terzić.
Borba sa visokim troškovima i uvozom hrane
Još jedan izazov sa kojim se suočavaju stočari jeste nabavka stočne hrane. U zavisnosti od godine, neki proizvođači su u mogućnosti da obezbede dovoljno hrane sa svojih parcela, dok u lošijim godinama, kao što je bila 2024, moraju da kupuju dodatne količine. -Najčešće kupujemo soju i suncokret, dok kukuruz i žitarice nastojimo da proizvedemo sami. Cena lucerke je izuzetno visoka i trenutno se kreće između 40 i 45 dinara po kilogramu, što značajno povećava troškove proizvodnje, objašnjava Terzić. Visoke cene repromaterijala i stočne hrane dodatno opterećuju stočare, koji, uz kašnjenja u isplati subvencija, sve teže uspevaju da održe rentabilnost proizvodnje. Pored toga, stočari se suočavaju sa sve većim problemom uvoza mesa i mlečnih proizvoda, koji često dolaze po dampinškim cenama i otežavaju plasman domaće proizvodnje. Bez adekvatne regulacije uvoza, mali proizvođači su dovedeni u situaciju da se bore sa velikim sistemima koji imaju povoljnije uslove proizvodnje i prodaje.
Jedan od najvećih problema srpskog agrara jeste odsustvo dugoročne strategije razvoja, s toga na pitanje da li selo ima budućnost, Branislav Terzić odgovara da to zavisi isključivo od agrarne politike. Kao sekretar Udruženja proizvođača mleka iz Mačvanskog okruga, koje okuplja više od 70 članova, među kojima su i mnogi mladi stočari njegovih godina, ističe da je ključno pravilno ulaganje u njih. Bez adekvatne državne pomoći, investicija i stručnih edukacija, upozorava, domaća proizvodnja neće biti konkurentna, što bi moglo imati nesagledive posledice za srpsko selo. Dok se u Vojvodini poljoprivrednici mogu osloniti na Pokrajinski fond, južno od Dunava i Save takva podrška ne postoji. Terzić smatra da je neophodno formirati slične fondove i u drugim delovima zemlje, kako bi proizvođači mogli da investiraju u modernizaciju proizvodnje. -Od nas se traži kvalitet, ali kako da ga postignemo kada nemamo uslove? Kvalitet zahteva ulaganja, a ulaganja zahtevaju finansije. Ako država ne bude prepoznala značaj porodičnih gazdinstava i ne bude ulagala u njih, ostaćemo bez proizvođača, ističe on.
Terzić smatra da bi država trebalo da se ugleda na primere iz regiona, gde su porodične farme uz pravu podršku postale konkurentne na tržištu. -Imamo primer u komšiliku, u Republici Srpskoj, gde se čovek vratio iz Austrije i na simentalskoj rasi pokazao kako se može proizvoditi i mleko i meso na malom gazdinstvu. Sa samo 40 krava proizvodi blizu 2.000 litara mleka. To pokazuje da je porodično stočarstvo održivo, ali samo ako se njemu posveti adekvatna pažnja, zaključuje Terzić.
Stočarstvo je izuzetno zahtevan posao koji traži posvećenost 24 sata dnevno, svih 365 dana u godini. Ipak, oni koji ga rade iz ljubavi ostaju verni svom pozivu, ali bez podrške države i stabilnog sistema teško je očekivati da će mladi ostati na selu. Ako želimo da sačuvamo srpska sela, moramo ulagati u ljude koji ih održavaju. Forsiranje mega farmi može doneti trenutne benefite, ali dugoročno može uništiti osnovu srpskog agrara, porodična gazdinstva.
Samo ako država prepozna ovaj problem i deluje pravovremeno, srpsko stočarstvo može postati konkurentno na evropskom tržištu. Ne prepoznavanje ovog problema i ne reagovanje pravovremeno, može imati ozbiljne posledice, nastavak urušavanja sela, gašenje manjih farmi, rast uvoza i gubitak domaće proizvodnje. Srbija mora hitno da definiše dugoročnu strategiju koja će zaštititi domaće stočare i obezbediti im stabilne uslove poslovanja. Bez toga, budućnost srpskog stočarstva ostaje neizvesna.
Nikolina Perša
BONUS VIDEO:
