Uzgajivači koza već vekovima koriste isti tip štalskog smeštaja – sistem duboke prostirke u kojem se slojevi slame i stajnjaka postepeno nagomilavaju. Međutim, postavlja se pitanje da li je takav pristup i danas adekvatan.
Naučnici sa Univerziteta Wageningen i istraživačkog centra WUR, zajedno sa farmerima i drugim zainteresovanim stranama, rade na razvoju novih dizajna kozarnika. Polazno pitanje je kako bi izgledao objekat u kojem su u centru pažnje i životna sredina i prirodno ponašanje koza.
Pročitaj još: Stočari u beogradskom regionu: između odustajanja i nade
Koze su radoznale životinje, vešte u traženju grančica, lišća i trave. Vole da istražuju i igraju se predmetima koje pronađu, a izuzetno su dobre penjačice. Ovakvo ponašanje potiče iz njihovog evolutivnog prilagođavanja planinskim i kamenitim predelima, gde je hrana često teško dostupna. Iako se domaće mlečne koze već generacijama uzgajaju u potpuno drugačijim uslovima, ti instinkti i dalje su prisutni.
- Farmeri nastoje da u današnjim objektima uvaže prirodno ponašanje koza, ali je pitanje da li postojeći dizajn kozarnika sa dubokom prostirkom zaista ispunjava zahteve boljeg dobrobiti životinja i boljih ekoloških performansi“, ističe Daniel Puente Rodríguez iz Wageningen Livestock Research.
Istovremeno, društvo i sami farmeri suočavaju se sa sve strožim zahtevima u vezi sa emisijama gasova staklene bašte pa i sektor kozarstva mora da doprinese njihovom smanjenju. Poseban izazov predstavlja stajnjak, koji dugo ostaje u štali, a i nakon iznošenja nastavlja da emituje gasove tokom skladištenja na farmi.
Iako je u prošlosti kozarstvo imalo manji značaj u holandskoj poljoprivredi, od 1980-ih godina ovaj sektor naglo raste. Razlozi su promena potrošačkih navika, veća kupovna moć stanovništva, ali i kvote na mleko krava, zbog kojih su mnogi farmeri prešli na uzgoj koza. Danas se u Holandiji nalazi oko pola miliona mlečnih koza, što ovaj sektor svrstava među srednje velike u stočarstvu.
Pročitaj još: Uzurpacija pašnjaka: na potezu inspekcija i lokalne vlasti
U okviru projekta za Ministarstvo poljoprivrede, istraživači su zajedno sa stručnjacima za emisije, dobrobit životinja i farmerima razvijali nove koncepte štala zasnovane na naučnim saznanjima. Analizirane su potrebe koza u ponašanju i fiziologiji, kao i mere za smanjenje emisije amonijaka i metana.
Puente naglašava da se različiti aspekti u dizajnu moraju posmatrati zajedno, jer poboljšanje jednog elementa često može pogoršati drugi.
Tradicionalni sistem duboke prostirke, u kojem je pod prekriven slamom, i dalje je dominantan. Iako ga javnost često doživljava kao „prirodan“ i romantičan način držanja životinja, on ima i nedostatke – slama postaje sve skuplja, a dodatno se postavlja pitanje da li je takva podloga zaista optimalna za dobrobit koza koje, po prirodi, provode dosta vremena na tvrđim površinama.
