Srbija trenutno ima 2.263.705 grla svinja, što je čak za 30,7 odsto manje nego 2018. godine. A četiri decenije ranije u našim oborima bilo je ukupno preko 4,6 miliona svinja! Još uvek nema zvaničnih podataka o broju krmača. U literaturi je zapisano da smo 1975. godine imali 930.000 krmača i suprasnih nazimica, a stručnjaci smatraju da ih sada imamo za neverovatnih 810.000 manje! Gotovo istovremeno Danska je, kao jedna od trenutno najrazvijenijih evropskih država u svinjarstvu, došla do 1,1 milion krmača, a 1983. godine ih je imala upola manje. Otud i pitanja: na šta smo mi to spali i kuda idemo?
Odgovor na ova i druga bolna pitanja dali su naši i eksperti iz Danske, na nedavno održanom Savetovanju odgajivača svinja u Pećincima, u organizaciji Centra za agrarne inicijative. Prisustvovalo je preko stotinu stočara iz Srbije, Slovenije, Severne Makedonije, Crne Gore i BiH, kao i studenata Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Osnovni cilj bio je da se, sa podacima iz perioda 2021–2023. godine, tvorcima naše agrarne politike obezbede najnoviji neophodni pokazatelji o kretanjima u svinjarstvu kod nas i u agrarno razvijenim državama u Evropi.
Prema rečima Đorđa Kuzminca, direktora Kompanije ''Đurđević'', računice pokazuju da je stanovništvu Srbije potrebno meso od oko 5,5 miliona svinja, a tokom 2023. godine kroz registrovane klanice je prošlo tri puta manje. Meso od 3,5 miliona svinja je prispelo iz uvoza ili sa nepoznatih mesta svinjokolja. Zvanična statistika beleži da proizvodimo samo oko 300.000 tona svinjskog mesa, dok 30.000 tona dolazi uglavnom iz država Evropske unije, a poslednjih godina i iz Rusije. Istovremeno, ukupna prosečna godišnja potrošnja mesa po stanovniku u Srbiji je opala sa 56 na 46 kilograma, prvenstveno zbog pada standarda stanovništva, inflacije i drugih uzroka. Trošimo 18 kilograma živinskog, 16 svinjskog, četiri goveđeg, a osam kilograma čine ostale kategorije mesa. Na našem malom tržištu, od oko šest miliona potrošača, prosto je neverovatno da imamo čak 828 kompanija ili firmi registrovanih za proizvodnju i preradu mesa.
Srbija ozbiljan uvoznik mesa
Naša mesna industrija se nalazi u ogromnim nevoljama sa kojima ne može da se izbori. Prilikom izvoza u EU plaćamo carine i prelevmane, a pri našem uvozu, na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju toj zajednici, neke carinske tarife su svedene na nulu. Postali smo ozbiljni uvoznici mesa i prerađevina.
Tokom 19. veka, u vreme knjaza Miloša, Srbija je bila veliki izvoznik svinja u Beč. Slična praksa nastavljena je gotovo čitavih 100 godina kasnije. Podaci ukazuju da su farmeri u Danskoj svoju prvu klanicu izgradili 1887. godine, čitavih 32 godine nakon industrije mesa u Vrbasu, ili skoro istovremeno sa industrijom mesa u Novom Sadu. Ali, potom slede ogromne razlike. U 1975. godini Danci su imali 54 klanice, a sada samo četiri. Vrednost njihove proizvodnje je četiri milijarde evra, od kojih 97 odsto ide u izvoz. Najveća klanica je u vlasništvu 5.400 farmera i ona je 2018. imala oko 13, a sada utovi oko 32 miliona svinja godišnje. Od toga 18 miliona zakolje se u Danskoj, a 14 miliona izvezu i prerade u svojim pogonima u Nemačkoj. Ozbiljno računaju i na pokrivanje dela nedostajućih količina prasadi u Nemačkoj od oko 26 miliona grla, jer ta država nema gde da izgradi klanicu. Praksa je da svinje stižu u klanicu samo 45 minuta pre klanja, jer se sve plaća na osnovu debljine slanine i procenta mesa u polutkama.
– U Danskoj se smanjuje broj farmi, ali broj grla u tovu raste – kaže Andrei Buntovski, direktor izvoza kompanije Breeders. – Ranije je na jednoj farmi bilo dovoljno imati 100 krmača, a sada je optimum šest puta veći, i tu nije kraj. Farmeri koji imaju 200 krmača prodaju ih komšijama sa trostruko većim kapacitetima, a ovi onima sa čak 6.000 krmača. U Danskoj postoje tri velike kompanije koje povezuju zaposlene od naučnika, preko proizvođača stočne hrane, farmera, klaničara, pa sve do maloprodaje i izvoza. Precizno se utvrđuju procenti pojedinačnih učešća, pa nema sukoba ''na kantaru'', ali svi državi plaćaju PDV. U poslednje vreme sve je izraženija praksa da se smanjuje izvoz komercijalnih nazimica, F1 generacije i prasadi. Izvoz ide u manje razvijene države, gde se obavlja tov, kao najteži i najjeftiniji deo posla, što je ipak bolje nego da se uvozi gotovo meso.
Danska zarađuje od genetike
Danska je pak zadržala dobru genetiku pradedova, dedova i roditelja najboljih rasa, koje skupo prodaje u čitavom svetu. Oni su 1975. godine uzgojili tako dobru svinju koja raste 1,2, a bolje rase i 1,6 kilograma dnevno. U VO centrima opstaju samo nerastovi, koji obezbeđuju potomstvo sa dnevnim prirastom od 1,5 kilograma. Potvrdili su te potencijale sa danskom genetikom i na farmi od oko 6.000 svinja u Inđiji, gde je postignut dnevni prirast od preko 1,2 kilograma, što je bolji rezultat od proseka u državi iz koje vode poreklo. Poslednjih decenija Danska nastoji da u proizvodnji svinja ima što nižu cenu koštanja. U 1995. godini imali su prosek od 19 zalučenih prasadi po krmači godišnje, a sada je taj broj podignut na čak 40 prasadi. Kolika je to ogromna vrednosna razlika, pokazuje i računica da 40 prasadi, utovljenih do 130 kilograma, daju godišnje preko pet tona mesa. Ako svaki kilogram košta 2,5 evra, to je prihod od 10.000 evra godišnje. Istovremeno, ako neko ima samo 27-28 zalučenih prasadi po krmači, u Danskoj nema zaradu, jer su tada troškovi suviše visoki.
Prema rečima danskog eksperta Irine Vasilević, genetičari u Danskoj nastoje da obezbede svinju koja će se oprasiti sedam, a ne kao sada samo četiri puta godišnje. Veliku pažnju posvećuju i nastojanju da obezbede grla koja će imati najbolju konverziju hrane, veličinu legla, mlečnost, konstituciju grla i procenat mesa. Za sada se vrlo brzi porast postiže korišćenjem rase durok, ali ne zaostaju mnogo ni jorkšir i landras. Puno se vodi računa i o drugim svojstvima svinja, kao što su manja debljina slanine, prosečni prirast životinje, plodnost i kvalitet semena nerasta.
U sadašnjoj situaciji nerealno je očekivati da se, za relativno kratko vreme, vratimo na nekadašnji broj tovljenika i prerađevina od mesa u vrednosti izvoza od milijardu evra, jer su nas mnoge države pretekle. Ipak, izložena rešenja na ovom skupu su pokazala kako da dostignemo bar najmanje četiri miliona svinja u tovu i time se oslobodimo sadašnjeg enormnog uvoza mesa i živih životinja. Prvi korak morao bi biti povezivanje proizvođača od njive do prometa. To neće biti lako, jer imamo čak 87 udruženja prerađivača, koji se međusobno veoma teško dogovaraju, a Danska, Holandija, Švedska samo po jedno.
Branko Krstin
