Narodna poslovica kaže da je "svaki zanat zlatan". Nažalost kod nas to i nije tako jer zanatstvo polako ali sigurno odumire. Ipak ima i onih koji opstaju. Krojački zanat, ipak, ne deli sudbinu drugih zanata, jedan je od retkih koji opstaje uprkos savremenom dobu i novim trendovima. Među uspešnim krojačicama svakako je Marta Marki iz Budisave, koja se ovim poslom bavi već tri decenije.
Iako u detinjstvu nije imala dodira s šivenjem, žarko je želela postane krojačica, na iznenađenje cele porodice i uspela je u tome. Izučila je zanat i već sa osamnaest godina počela sama da gradi svoj put. To nije bilo lako. Od samog početka ima svoju radionicu, a počela je se šivenjem radnih odela i uniformi.
Brzo je ovladala zanatom i izgledalo je da je ušla u kolotečinu sve do 2004, kada njen sin u vrtiću kreće na folklor, a trebalo je toj maloj grupici sašiti nošnju. Od tada Marta ulazi u jedan novi izazovan umetnički svet kome je umela da odgovori. Danas, mnogo godina kasnije, presretna je zbog toga jer je svaka nošnja s kojom se susretala bila je posebna, a ona je uspela da pronikne u njihovu tajnu.
- Da bi nošnja bila autentična spram igre morala sam puno da pretražujem po internetu i da se tako upoznam s njom, kaže Marta – Svako poneblje ima drugačiju narodnu nošnju. Sve to treba prilagoditi, a to je izazov jer se mora pronaći odgovarjući materijal, čipka, pa i način kako sašiti.
Da bi u potpunosti odgovorila izazovu neophodno je bilo nabaviti i mašinu za vez, kako bi nošnja mogla da se kompletira i sve odradi u radionici.
Takva posvećenost poslu Marti je otvorala vrata i drugih folklornih društava. Osim folklora u Budisavi šila je i za ansamble u Rumenki, Maradiku, Šatrincima, Bukovcu, a i za hor u Sremskoj Mitrovici.
Iz Martine radionice ništa ne izađe dok ne izgleda kao da je iz fabrike, a ne izostanu ni pohvale. Ta ljubav koju Marta nosi u sebi dok radi uočljiva je jer svaka nošnja sija na drugi način
- Nijedna nošnja nije od istog dezena, kaže Marta. – U grupi od dvanaest devojčica svaka nošnja je različita i autentična.
Podseća da je dug put od ideje do realizacije. Prvi korak je saznati nešto više o periodu koji treba nošnjom ispratiti. Neophodno je upoznati se sa igrom, gde se igrala, u kom vremenu, a i kako se tada šilo. Potom sledi traženje materijala, čipki, trakica. Onda se uzmu mere za svako dete posebno jer će svako imati svoju nošnju.
Marta objašnjava da se jedna mađarska nošnja za devojčice sastoji od košulje, prslučeta, četiri podsuknje i suknje. Samo za jednu podsuknju treba nabrati 4,5 metra materijala. Osnova je mala podsuknja koja ide uz telo, onda slede preostale tri, pa suknja na koju obavezno dolazi kecelja koja može da bude iste dužine kao suknja ili 5 – 6 centimetara kraća.
Kako bi nošnja lepo izgledala neophodno ju je uštirkati i obavezno mora da se ostavi malo prostora da može da se reguliše i nosi još dve – tri godine.
Da bi sašila jednu nošnju Marti treba tri dana, a da obuče ceo ansambl mesec dana. Tako da je od ujutru do uveče u radionici. Veliku pomoć i podršku joj pružaju ukućani - suprug i deca. Podeljen je i posao. Marta, šije, a njih troje vezu.
S obzirom na to da se ovim poslom dugo bavi, radionica je dobro opremljena raznim mašinama.
- Trenutno je zatišje za narodnu nošnju, ali uvek ima dopuna po jedne ili dve u ansamblu, kaže Marta. - Uskoro stižu i Božićni praznici, a s njima biće i posla.
Uz veliki rad i trud Marta je uspela da se pozicionira u ovom poslu. Njene nošnje su autentične, prepoznatljive i tražene. Iako nikad nije nagrađena na festivalu jer se nošnja posebno ne ocenjuje, pohvale ne manjkaju. Posebno joj je drago što je pre nekoliko godina njena nošnja bila izložena u Novom Sadu kada je u Dunavskoj ulici otvorena prodavnica autentičnih suvenira.
Iako se u Budisavi od najmanjeg dečjeg uzrasta neguje folklor, malo dece pokazuje interesovanje da se bavi krojačkim zanatom. Zato Marta, u svojoj radionici zajedno s vaspitačicama mališane upoznaje s šivenjem čak i zajedno šiju sedeći Marti u krilu. Približavajući tako deci ovaj stari, a uvek aktuelan zanat.
Marta Marki na najlepši način čuva tradiciju vojvođanskih prostora, oživljavajući stare nošnje i dajući im novi sjaj. Sve to bez velike ljubavi i posvećenosti nije moguće, a kada se to spoji nošnja postaje praznik za oči.
Tamara Gnip
Projekat "Očuvanje tradicije i zanatstva vojvođanskih sela“ je sufinansiran sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama koji je dodelio sredstva.
