Srbija je nekada bila poznata po uzgoju svinja autohtone rase moravka. Istorija beleži da su svinje ove rase bile veoma tražene širom Evrope i da je njima trgovao knez Mihajlo Obrenović. Vremena su se od tada promenila, pa su autohtone rase potisnuli novostvoreni višerasni hibridi svinja, koji u kratkom periodu daju veliku količinu mesa. Međutim, kako kažu upućeni, kvalitet mesa modernih rasa ne može se meriti sa autohtonim.
U prilog starim rasama ide i to što su otpornije, manje su zahtevne prema uslovima držanja, nisu probirači kada je u pitanju ishrana. Zbog svega navedenog, moravke su počele da se vraćaju u dvorišta, doduše još uvek malobrojnih odgajivača. Jedan od njih je Đorđe Isailović, mladi poljoprivrednik iz Donje Vrbave kod Gornjeg Milanovca.
U ovoj priči nije najneobičnije što se jedan izuzetno mlad čovek (29 godina) odlučio za već pomalo zaboravljenu stočarsku proizvodnju. Čudnije je to što je reč o momku koji je izgradio sportsku karijeru u Norveškoj, ali je i pored toga uvek sanjao o životu u selu.
– Vratio sam se da živim na majčinom imanju u Donjoj Vrbavi, jer je selo, pored fudbala, moja najveća ljubav. Na ovom posedu nije bilo dovoljno zemlje, pa sam zato kupio obližnje imanje od 6,5 hektara, koje je bilo zapušteno, jer ga niko nije koristio 30 godina. Po savetu stručnjaka, nabavio sam svinje moravke kako bi ih gajio i od njih pravio prerađevine. Osim stočarstva, nastavio sam porodičnu tradiciju proizvodnje maline i šljive, priča Đorđe Isailović, koji pored poljoprivrednih poslova radi i kao geometar u porodičnoj firmi.
Nije se pokajao zbog odluke da se bavi svinjarstvom i osnuje farmu "Ješevac", jer su moravke, kako kaže, izuzetno mirne i inteligentne životinje, koje ne napuštaju teritoriju imanja. Imaju veći randman mesa u odnosu na druge autohtone rase. Po količini mesa ne mogu se meriti sa savremenim rasama, ali je zato njihovo meso izuzetno ukusno, mramorirano, sa visokim sadržajem omega-3 kiselina i pozitivnim holesterolom. Oni koji probaju proizvode od moravki vraćaju se po još, tako da je kupaca sve više.
Isailović kaže da u svakom momentu na imanju ima deset krmača koje se prase, a broj grla svih kategorija okvirno iznosi 100. Ova cifra varira u zavisnosti od godišnjeg doba. Na pitanje da li se ova proizvodnja isplati, Đorđe odgovara potvrdno.
– Prerađujem meso moravki i pravim različite specijalitete koji su zbog načina proizvodnje skuplji u odnosu na konvencionalne. Ove svinje su pogodne za uzgoj u organskoj poljoprivredi, što može dodatno da podigne vrednost prerađevina, objašnjava Đorđe, kojem veliku podršku u poslu pruža supruga, a tu je glavni motiv za rad i napredak – petogodišnja kćerka.
Za ovaj posao je važno i to što je Đorđe zatvorio ciklus proizvodnje. Proizvodi hranu za životinje, prodaje prasad, tovljenike i ima preradu mesa na gazdinstvu.
– U planu je da napravimo veći pogon za preradu naredne godine, pa ćemo biti dostupni kupcima na široj teritoriji, kaže Đorđe.
Oni koji žele da kupe šunku, slaninu, kulen i druge proizvode ovog proizvođača mogu to učiniti na samoj farmi, ili ih poručiti putem društvenih mreža. Najviše kupaca Isailović trenuno ima u Gornjem Milanovcu, Beogradu, ali i u inostranstvu.
Rad ovog mladog stočara zapazili su i drugi, pa je pre nekoliko meseci dobio prestižno priznanje "Zlatni petao" za naboljeg mladog poljoprivrednika. Ovo, sada već tradicionalno takmičenje, organizuju Srpsko udruženje mladih poljoprivrednika (SUMP), Privredna komora Vojvodine (PKV), Privredna komora Srbije (PKS) i Banka ''Intesa'', a kriterijumi za dodelu nagrade su inovativnost, posvećenost, vizionarski pristup poslu i održivost proizvodnje.
Zadovoljan je i Đorđe postignutim jer je jednu već pomalo zaboravljenu tradicionalnu proizvodnju uspeo da podigne na novi nivo autentičnosti i isplativosti. U promociji proizvodnje dosta su mu pomogli savremeni internet alati i društvene mreže, ali i zvanično priznanje koje je nedavno dobio. Pred njim su dalji planovi za unapređenje i proširenje proizvodnje. Potpuno će, kako kaže, biti zadovoljan tek onda kada više uopšte ne bude morao da napušta selo, odnosno kada ceo posao organizuje tako da može da ga radi od kuće.
