U tišini koja ne pripada ni danu ni noći, u jednoj od hala farme „Panovo“, čuje se samo ritmično šuštanje ventilacije i povremeni cvrkut tek izleženih pilića. Svetla su prigušena, temperatura stalna, a svaki pokret zaposlenih usporen, precizan.
Ovde se, u tom kontrolisanom miru, rađa život. I to ne simbolično, već doslovno, jer iz ovih inkubatora svake nedelje izađe i do šezdeset hiljada pilića.
Na čelu farme je Nemanja Panić, čovek koji veruje da u živinarstvu nema prostora za slučajnost. - Svaka greška ovde se računa u hiljadama jaja. Zato nema improvizacije već samo red, disciplina i znanje, kaže dok rukom proverava displej na kontrolnoj tabli temperature.
Nemanja je direktor firme „Panić Trade“, iz koje je proistekao brend „Panovo“. Posao je porodičan, nastao iz upornosti i potrebe da se tržište uredi, da se stvori sistem koji ne zavisi od uvoza, već od domaće proizvodnje. Kada su devedesetih počinjali, sve je bilo drugačije. Nabavka preko pijaca, stalna neizvesnost, manjak standarda. Danas, tri decenije kasnije, „Panovo“ je jedina farma u Srbiji specijalizovana za laku liniju koka nosilja, i to potpuno zatvorenog ciklusa, od pileta do pileta.
Farma raspolaže sa 27.000 roditeljskih koka i kapacitetom od preko 2,5 miliona pilića godišnje. Šest objekata funkcionišu kao savršeno uigran sistem: u jednoj se odgajaju roditelji, u sledećima koke nose jaja, zatim sledi inkubacija i, na kraju, odgoj mladih nosilja spremnih za tržište.
Goran, upravnik farme koji ovde radi više od deset godina, objašnjava jednostavno, - Kod nas se sve zna! Kada koja kokoška jede, kad nosi, kad se svetlo pali, a kad gasi. Ako želiš da imaš red, moraš da ga napraviš sam.
Njegov ton nije strog, ali u njemu se čuje iskustvo. Jer u poslu sa životinjama, kaže, disciplina i rutina nisu luksuz nego preduslov.
Tehnologija je impresivna. U inkubatorskoj stanici sve funkcioniše pod budnim nadzorom senzora. Šest inkubatora različitih kapaciteta prima od 35.000 do 115.000 jaja. Svako jaje pre nego što uđe u proces mora da teži najmanje 53 grama, lakše od toga nema prolaz. U proseku, nedeljno se izlegne oko 60.000 pilića, a godišnje oko 250.000 koka nosilja.
- Kad to pretvoriš u broj jaja, u broj obroka, u broj ljudi koji žive od toga, vidiš da to više nije mala farma, nego ozbiljan sistem, kaže Nemanja.
Uprkos veličini, na farmi vlada gotovo porodična atmosfera. Petnaest zaposlenih radi u dve smene, a trojica veterinara svakodnevno prate stanje. – Koke nas nikada ne pitaju kad je vikend, one ne znaju za slobodan dan, a sa njima ni mi, dodaje Goran, proveravajući pojilice.
Svaki deo posla ima svoju logiku i svoje troškove. Hrana, energija, vakcine, radna snaga, sve su to troškovi koji se ne mogu ignorisati. - Živinarstvo nije posao za nestrpljive. Sve se meri, sve traje. Nema brzog profita, ali ima sigurnog hleba ako znaš šta radiš, kaže Nemanja.
Na farmi se gaje dva hibrida, Isa Brown i Dekalb White. Jedna nosi braon jaja, druga bela, a razlika je samo u pigmentu ljuske. Ljudi misle da su braon jaja zdravija, ali to nema veze s istinom. Sve je stvar genetike. Upravo to objasnio nam je Marko, veterinar koji je u vreme naše posete proveravao jata i stanje u inkubatorima.
Boja, dakle, ne govori ništa o kvalitetu, ali mnogo govori o sistemu koji zna šta radi. Svaka rasa ima svoj ritam, svoje zahteve za ishranom, vlagom, temperaturom i svetlom. U hali, svaka linija pojilica i hranilica podseća na industrijski pogon, ali iaz svega toga stoje ljudi, a ne mašine.
Koke se hrane mešavinom kukuruza, soje i suncokreta sa srpskih njiva, uz dodatke vitamina i aminokiselina. Dnevno, svaka kokoška pojede oko 110 grama hrane. Leti, kada je vrućina, unosi manje, pa se tada mora povećati nutritivna gustina obroka. - Tu vidiš koliko je sve povezano i klima, i energija, i tržište, objašnjava Goran.
Na pitanje o isplativosti, Nemanja ne okoliša da da odgovor: - Nije ovo najprofitabilniji posao. Ali jeste stabilan ako znaš da planiraš. Dok u poslednje vreme često čujemo da drugi zatvaraju farme, mi ne, ali ne zato što nam je lako, nego zato što imamo sistem.
Taj sistem podrazumeva i sopstveni inkubatorski centar, koji zatvara ceo proces proizvodnje. Od jednodnevnih pilića koji stižu iz Holandije, preko domaćeg odgoja i selekcije, sve do jajeta koje ulazi u inkubator, sve se odvija na istom mestu, pod istim nadzorom.
- Od pileta do pileta, kaže Nemanja. - To je naš krug. Mi ne zavisimo od uvoza, ni od drugih. Sve radimo sami. To jeste teže, ali dugoročno najispravnije.
Diverzifikacija je, i u ovom poslu, ono što pravi razliku između opstanka i propasti. „Panovo“ ne prodaje samo piliće, već i znanje, sigurnost i domaću genetiku. Tržište koje pokrivaju, od Srbije do Crne Gore, Kosova, Makedonije i Republike Srpske, pokazuje koliko stabilnost znači u branši gde se sve menja iz dana u dan. Kada cene jaja rastu, raste potražnja; kada padnu, dolazi zatišje. - To je ciklus. Mi dišemo zajedno s tržištem, objašnjava Nemanja.
Ulaganja su stalna. Inkubatori, sistemi za ventilaciju, kontrola temperature i vlažnosti, sve to traži preciznost i ulaganje. - Mašina je alat koji radi onako kako joj kažeš. Moraš da budeš tu, da osluškuješ, kaže Goran dok proverava jaja na traci. - Čuješ kad je nešto pogrešno, a to uši nauče s vremenom.
Upravo ta pažnja, ta svakodnevna budnost, pravi razliku između slučajne farme i sistema koji traje.
Iako u halama sve deluje kao automatizovani pogon, u suštini „Panovo“ ostaje porodična priča. Nemanja radi rame uz rame s radnicima. Supruga i deca su deo posla, ne samo formalno, već i u svakodnevici. - Mi ne radimo da bismo se hvalili, već da bismo opstali. To je ceo smisao, kaže dok zatvara vrata hale i proverava tabelu sa podacima o temperaturi.
Reči su jednostavne, ali iza njih stoji sistem koji funkcioniše precizno kao sat.
Živinarstvo je, kaže, grana koja traži poštovanje. - Nema u njemu slave, ali ima sigurnosti. Ako poštuješ red, živina ti vrati. I dok izlazimo iz hale, tišina ponovo preuzima prostor. Samo poneko cvrkutanje, topli vazduh i osećaj da svaka sitnica ima smisla.
Panovo, farma u Ripnju, nije samo mesto gde se rađaju pilići. To je primer kako izgleda domaćinstvo koje razume da poljoprivreda danas nije samo rad, već i znanje, upornost i organizacija.
Jer u poslu gde svako jaje ima svoj red, taj red, zapravo, postaje najveća vrednost.
Nikolina Perša
Projekat „Selo juče, danas i sutra – život sela na području lokalnih samouprava Beograda“ sufinansiran je iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijata za informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne moraju nužno izražavati stavove organa koji je dodelio sredstva.
