Teško da postoji neka druga stvar koja u tolikoj meri odražava vojvođansku tradiciju kao što su to salaši – izdvojene oaze usred ravnice u kojima se živi nekim mirnim, pomalo usporenim i održivim načinom života, daleko od vreve i izazova modernog sveta.
Na putu od Novog Sada prema susednom Kaću, sa leve strane puta, smestilo se pet salaša vidljivih samo onima koji znaju da su tu. Putnici u prolazu ih verovatno neće ni primetiti. A u njima život buja! Jedan od ovih salaša pripada Milanu Subotinu, koji ga je nasledio od oca. Davnih dana je ovaj domaći odlučio da napusti siguran i dobro plaćen posao u Novom Sadu i vrati se na očevinu koja ga je, kako kaže, zvala i vukla sebi. Danas je Milan uspešan poljoprivrednik koji se bavi stočarstvom, pre svega proizvodnjom mleka, ratarstvom i u manjoj meri drugim proizvodnjama - za svoje potrebe. U poslu mu pomažu sinovi, supruga i snaja koja čeka šesto dete!
Salaš je sloboda
-Ovaj salaš postoji oko 300 godina, a moj otac ga je kupio 1964. Ja sam napustio posao 1987. i od tada živimi radim ovde i nisam se pokajao zbog te odluke. Ovu slobodu da budeš svoj gazda i nikome ne polažeš račune, ne bih menjao nizašta. Mogu da vičem i pevam iz sveg glasa ako poželim, niti me ko čuje, niti kome smetam, priča Milan Subotin.
Ipak, nije sve lako i lepo na salašu. Milan je svojevremeno uložio velika sredstva da uvede struju na salaš. Iskopao je i bunare pa za vodu ne mora da brine. Brigu ne predstavlja ni ogrev jer ga na gazdinstvu ima dovoljno da prebrinu svaku zimu, ma koliko dugačka i hladna bila.U domaćinstvu je puno posla koji ne može da čeka i mora se obavljati svaki dan.
Bez obzira na to što većinu hrane sami proizvode vezani su poslom i obavezama za Novi Sad i Kać u koji moraju da odlaze. Problem je što nema asfaltnog puta.
-Postojao je put ranije kojim sam do Železničke stanice u Novom Sadu imao samo pet kilometara, ali je on zatvoren i sada možemo da se krećemo atarskim putem i to samo kad je lepo vreme. Čim padne kiša najkraći put postaje neupotrebljiv i moramo da idemo okolnim, mnogo dužim, prema Rimskih šančeva. Tokom školske godine, ako je loše vreme, sin prelazi i po 150 kilometara dnevno samo da bi odvezao i vratio decu iz škole u Kaću. Šteta što nije urodio plodom apel da nam se asfaltira put do salaša, posebno što na našem i susednom salašu za sada ima desetoro dece, više nego u mnogo većim mestima.Tako da, realno gledano, jesmo blizu i Novom Sadu i Kaću, a u stvari smo daleko, objašnjava Milan.
Od mleka najbrža zarada
Osnovna delatnost gazdinstva je govedarstvo. Trenutno imaju oko 130 goveda svih kategorija, od toga oko 70 muznih grla različitih rasa. Mleko se muze svakodnevno, i do predaje čuva u dva laktofriza. Za cenu, naš domaćin kaže da je solidna. -Govedarstvom sam počeo da se bavim čim sam došao da živim na salaš. Počeo sam od jedne krave i polako širio proizvodnju. Žensku telad kupovao sam od jednog prijatelja. Cena mleka zajedno sa premijom nije loša. Bila je jedno vreme i bolja, ali zarada od mleka je najbrža i taj novac namje važan. Što se tiče junadi, cena je trenutno dobra, samo kada bi takva ostala. Bilo bi dobro kada bi država garantovala cenu junadi – tada bi se vrlo brzo tov proširio. Ja sam uvek govorio da ako domaćin kupi tri teleta da tovi, od prodaje jednog bika treba da vrati ono što je uložio u telad, drugog bika da ostavi sebi, a treći je zarada. To je računica koja je poštena i u kojoj svimogu da budu zadovoljni, kaže Milan i objašnjava da je predvidivost proizvodnje važna jer tov traje po godinu i po, a da bi se odnegovala krava potrebne su čak tri godine.
Na rentabilnost stočarske proizvodnje u ovom domaćinstvu svakako utiče i to štohranu za životinje dobrim delom proizvode sami. Uz kuću imaju pašnjak na kojem krave provode čitav dan dok je lepo vreme što svakako utiče na kvalitet mleka, ali i smanjenje njegove cene koštanja.
-Imamo svoju zemlju, nešto oranica i pašnjaka koje smo dobili u zakup od države po pravu prečeg zakupa, a uzimamo i zemljište u arendu.Sami pravimo silažu i proizvodimo hranu za životinje. Retko koje godine nešto moramo da dokupimo. Ima godina i kada pretekne, pa prodajemo ratarske viškove.
Salaši moraju da opstanu
Milan Subotin je, kao što smo već napomenuli na početku teksta, zadovoljan svojim izborom i načinom života iako kaže da je salašarski način života pomalo izgubio onu staru draž, kakvu je imao nekad. Ima dva sina od kojih je jedan odlučio da ostane na imanju i radi sa ocem. Milan za sebe kaže da je uspeo da udesetostruči ono što mu je ostavio otac i da će biti zadovoljan ako njegov sin poveća vrednost imanja barem tri puta.
-Jedan sin živi sa mnom, ali pomaže i drugi i to je jedini način da salaš opstane. Salaši su zajednice ljudi koji se oslanjaju jedni na druge i tako jedino mogu da funkcionišu. Mi proizvodimo sve što nam treba, a u gradu kupujemo samo so, šećer, u poslednje vreme i hleb jer nas ima puno pa bi morali da ga mesimo dva puta na dan. Kupujemo i sve ono čega se uželimo, a nije nam neophodno. Smatram da salaši moraju da opstanu, jer su oni svojevremeno i podigli velike gradove. Moraće uvek neko da proizvodi luk i krompir, ne mogu svi da žive u gradu.
Teško je s potpunom izvesnošću gledati u budućnost i reći da li će se Milanove nade i predviđanja ostvariti. Ipak, postoji opravdana nada da će neko od trenutno petoro, a uskoro i šestoro unučadi koji rastu uz dedu i već obavljaju salašarske poslove u skladu sa svojim mogućnostima, poželeti da se skrasi na salašu. Zasada je najozbiljniji kandidat za ovu ulogu najstariji unuk, koji, nimalo slučajno, nosi dedino ime.
Naš domaćin mašta o tome da će neko od njegovih unuka, ko se prihvati ovog lepog i odgovornog posla, po salašarskoj tradiciji pozvati tamburaše i reći im „Svirajte momci, ovo su dedini novci“. Tada će mu, kaže, biti puno srce. A valjda će do tada i osvanuti asfalt na onih 400 metara koji ih dele od najbližeg puta.
Tekst i foto Aleksandra Milić
Projekat "Očuvanje tradicije i zanatstva vojvođanskih sela“ je sufinansiran sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama koji je dodelio sredstva
