Anđela i Bojan Atanackov, mlad bračni par iz Crepaje demantuju priče da mladi ljudi ne žele da žive na selu. Upoznali su se tokom školovanja u srednjoj poljoprivrednoj školi, a ljubav prema životinjama ih je zbližila i povezala da zajedno rade ono što najviše vole.
Bavljenje govedarstvom u porodici Atanackov je tradicija. Pre nešto manje od jednog veka taj posao je započeo pradeda Sava, nastavio deda Slavoljub, pa potom i Bojanovi roditelji Saša i Slavica.
Iako je početak bio skroman sa tri - četiri krave i nekoliko bikova. S godinama koje su dolazile Atanackovi su povećavali broj goveda, a samo pre nekoliko godine štala je bila puna sa 30 grla. Kada su prodali bikove 2019, i ostavili samo četiri krave, ovoj proizvodnji nije bila zagarntovana budućnost i Atanackovi su razmišljali da je ugase. Presudna je bila odluka Bojana i Anđele da će oni nastaviti da se bave govedarstvom. To je sve ukućane obradovalo i dalo podstreka da treba ići dalje.
Počeli su sa te četiri krave koje su ostale i za tri godine uspeli su da stignu do 12 grla holštajn rase. Uspeh je bio vidljiv. Krave koje su kupili vidno su kod njih napredovale. Vezane su, a hrane se dva puta dnevno rano ujutru i uveče.
- U početku su bile i puštene jer smo imali pastira. Problem je naći nekoga ko bi to radio. a nema ga, kaže Bojan Atanackov
Hranu im obezbeđuju sa svojih oranica. Atanackovi su i ratari, obrađuju 12 ha oranica na kojima gaje detelinu i kukuruz. Njive đubre kravljim stajnjakom, a godišnje iz štale izvuku od 200 - 300 tona.
Pročitaj više:Kuća nekad san, a danas java
Prvenstveno se bave mlečnim govedarstvom. Kad ima steonih krava, od 9 grla koje su za mužu dnevno pomuzu 170 l -180 l mleka. Svo jutarnje mleko koje se pomuze, prodaju.
Atanackovi, mleko ne predaju mlekari pa samim tim ne ostvaruju pravo na subvencije, jer sami realizuju svoj proizvod na tržištu.
Mleko iz večernje muže se siri. Anđela i Slavica su zadužene za sirenje. Po tradicionalnom starinskom receptu kako se nekad radili prave švapski ili sremski sitni sir, kao i mladi sir u kriškama. Sir prodaju na pijaci u Pančevu, Debeljači, Kačarevu, Padini, Samošu i Jabuci, po ceni od 500 dinara za kilogram. Koliko je sir cenjen i tražen potvrđuju verni kupci koji ga kupuju već više od tri decenije.
Kako ističe Anđela, ovde je higijena na prvom mestu. Pre i posle muže koriste se ubrusi. Muzilice se dezinfikuju, peru. Indikator da ukoliko nešto nije dobro urađeno je sir koji pocrveni. Na svu sreću, kod Atanackovih nema propusta. Svekrva Slavica je uspela da pronađe recept kako proizvesti kvalitetan sir. Ovde se ne esperimentiše, već se neguje provereni tradicionalan način.
Velika pažnja poklanja se i odabiru insekticida za suzbijanje muva, kojih uvek ima u štali. Koristi se preparat koji je efikasan, a ne šteti životinjama. Poštujući i na ovaj način principe zaštite životne sredine.
Želja Anđele i Bojana je da povećaju broj grla i da podignu novu štalu. Deo želje se već ispunio. Na konkursu koji pre četiri godine raspisao Pokrajinski fond za podršku mladima, dobili su sredstva za nabavku sedam visoko kvalitetnih steonih umatičenih junica, starosti od 16 do 31 mesec. Vredno pomena je da svaka junica ima majku koja proizvodi preko 8.000 l mleka.
Sreći Atanackovih nije bilo kraja, jer to je ono što vole i čemu su se posvetili.
Bojan želi da se usavršava i da bude što bolji u ovom poslu. Korak ka napretku, svakako je seminar za veštačko osemenjavanje, koji je završio. S obzirom da opština Kovačica pokriva veliko područje, a problem je što nema dovoljno veterinara, Odeljenje za poljoprivredu, je izašlo u susret farmerima. Organizovan je seminar za 15 govedara, koji su vodili stručnjaci iz ove oblasti. Po završenom seminaru svi polaznici su dobili sertifikat na osnovu koga mogu sami da osemenjavaju svoja grla.
Pročitaj više:Počelo uređenje zelene oaze u Nakovu
Ovaj mladi bračni par, svakako je primer drugim mladim ljudima da na selu može lepo da se živi od svog rada. Planova ima. Sledeća želja je da se podigne moderna štala većeg kapaciteta za grla, automatizovana. Tako da se ljudski rad svede na najmanju meru. Ulaganja su visoka, ne mogu sami i svaka pomoć državnih institucija je dobro došla. Na svu sreću u sredini u kojoj žive prepoznat je njihov potencijal i volja za uspehom koju nose u sebi.
Potekli su u Vojvođanskoj ravnici u Banatu i tu Atanackovi žele da ostanu, na svom ognjištu, živeći od svog rada i posla koji ih ispunjava.
T. Gnip
