Mladi lovac ulazi u lovačke redove tako što ga po posebnim pravilima oni stariji, iskusni lovci "krste", a taj ritual se pamti za ceo život
Kada sam bio lovac - pripravnik prisustvovao sam do tada za mene neverovatnoj sceni. Naš komšija koji je postao lovac sa nekih četrdeset i kusur godina ležao je potrbuške, a iznad njega je bio "kum" i debelim štapom ga ne baš nežno udarao po donjim leđima. Bio sam zaprepašćen da odrasli, porodični ljudi koji se bave ozbiljnim profesijama ("kum" je bio lekar, a novi lovac advokat), poput dece jedni drugima lupaju packe po debelom mesu, drže smešne govore i zdravice, a da nema ljutnje, ni vređanja. Stariji lovci su mi lakonski rekli: "E ovo što si danas video, to je lovačko krštenje. Samo da znaš bez valjanog krštenja, nema pravog lovca."
Pročitaj više:Ko, kada i kako sme u lov
Inicijacija u lovačke redove – krštenje
Lovačko krštenje je stari lovački običaj, jer ima autora koji tvrde da taj ritual vuče korene iz srednjeg veka i da u značajnoj meri podseća na incijaciju drevnih plemića - feudalaca. U suštini to je specifični i šaljiv prijem novog člana u lovačko bratstvo. Po pravilu, "krsti" se novajlija koji je na lovački ispravan način ulovio prvu divljač. Lovačko "krštenje" sadrži ostatke starog obreda primanja u red vitezova, a sve u cilju da novoprimljeni član dobro zapamti dan kada je ušao u lovačke redove. Kada se "krštenje" odobri, bira se lovački sud - koji ima predsednika i dva potpredsednika, tužioca, branioca i lovačkog kuma koji "krsti" novajliju. Sve ove uloge poveravaju se nekima od iskusnijih lovaca i duhovitih šaljivdžija. Lovački sud sedi za stolom, na kome su prut i bokal vina. Ispred stola može biti dugačka klupa sa ulovljenom divljači.
Predsednik svečano i u šaljivom tonu, teatralno poziva novajliju da sedne na klupu. Najpre ga ispita o njegovim ličnim podacima. Potom tužilac iznosi lovačku optužbu, slede pitanja suda i odgovori novajlije i njegovog branioca o prvom odstrelu - u šaljivom i duhovitom obliku. Tokom lovačkog "krštenja", najduže traje lovačka optužnica, ispitivanje, zagovaranje i odbrana kandidata. Predsednik vodi i usmerava raspravu tako da je ispitivanje izvorno, duhovito i aktuelno, u odnosu na izvršeni odstrel i prilike u lovištu. Optužnica, pitanja, odgovori i odbrana, ne smeju biti uvredljivi ili zlonamerni prema lovcima i lovačkoj organizaciji. Po ispitivanju, završnoj reči tužioca i branioca, predsednik se savetuje sa potpredsednicima i sud objavljuje kakvom je kaznom "nagrađen" novajlija. Kazna se sastoji od određenog broja udaraca prutom u predelu donjih leđa.
"Kršteni" lovac sa zahvali za čast i obeća da će se pokazati kao vredan član društva i pravičan lovac. Dosta navedenih elemenata pozajmljeno je iz drevnog obreda uvođenja u viteški red, samo su lovci odabrali prut, dok je u srednjem veku novoprimljeni vitez dobijao ritualni ali pravi šamar od svog seniora (plemića koji ga uvodi u viteški red), sa ciljem da zapamti kada je postao vitez i nikada ne zaboravi na zavete koje je tom prigodom dao svom nadređenom.
Poslednji ispraćaj
Lovački ispraćaj ili sahranu treba spremiti samo za izuzetno zaslužne, dugogodišnje lovce koji su svojim radom opravdali taj ritualni čin, naravno uvek uz saglasnost pokojnikove porodice. Celokupnu organizaciju lovačke sahrane vodi lovačka družina, odnosno lovačka organizacija, kojoj je pripadao pokojnik. Lovci učestvuju na poslednjem ispraćaju uvek u propisnom lovačkom odelu i sa zelenom grančicom na levoj strani lovačkog šešira. Najmanje pola sata pre ispraćaja, postavi se kod pokojnikovog sanduka ili urne lovačka počasna straža od četiri ili dva lovca bez puške. Na počasnoj straži lovci uvek ritualno nose šešir na glavi u znak počasti i na njemu zelenu grančicu na levoj strani. Počasna straža se po potrebi menja i gleda se da u njoj učestvuju ugledni lovci koji su bili prisni lovački prijatelji pokojnika. Sanduk nose ili voze četiri lovca bez puške. Odmah ispred sanduka ili urne, jedan lovac drži prelomljenu pokojnikovu lovačku pušku sa crnom trakom. Drugi lovac nosi na jastučiću, najčešće zelenom, pokojnikova lovačka ili kinološka odlikovanja. Na čelu povorke, za lovačkim barjakom idu drugi lovci sa puškama, koji su izabrani za počasnu paljbu. Venac lovačke organizacije nose tri lovca, raspoređena na čelu lovačke grupe, odmah za barjakom. Ako je sahrana crkvena, lovci u špaliru čekaju pred crkvenim vratima ili idu u crkvu, ali nikada sa puškama. U svakom slučaju, u crkvu ulaze lovci koji su bili nosači sanduka. U ovom delu sprovođenja sahrane treba posebno poštovati i uzeti u obzir dogovor sa pokojnikovom porodicom.
Pre samog ukopa, postoji pravilo da je lovački govor poslednji. Govornik treba da je rečit i darovit retoričar koji je lovački uglednik ili je bio pokojnikov prijatelj sa kojim je lovio. Na samom kraju govora onaj koji se obratio sprovodu skida šešir, sa koga skida zelenu grančicu i spušta je na sanduk. U znak odavanja poslednje pošte za govornikom isto urade drugi lovci, jedan za drugim prilaze grobu, svako skida šešir, levom rukom sa šešira skida zelenu grančicu spuštajući je sa poštovanjem na sanduk. Odmah po lovačkom govoru vođa grupe najavljuje oproštajnu počasnu paljbu, kako učesnici sprovoda ne bi bili iznenađeni ni uplašeni. Grupa to može da uradi na odgovarajuće udaljenom prostoru na groblju, tako da sve bude bezbedno za ožalošćene članove porodice i ostale učesnike sprovoda. Počasna paljba se organizuje po komandi (radnje se ranije uvežbaju) i ona podseća na vojničku počasnu paljbu.
Zbog različitih okolnosti i lokalnih navika, lovačke sahrane se mogu unekoliko razlikovati ali je suština da se ona sprovodi kao čin poštovanja preminulog i prigodan način da se njegovo lovačko društvo na dostojanstven način oprosti od uglednog člana.
Pročitaj više:Naš komšija pepe le tvor
Lovačka nošnja
Pripadnost lovstvu i lovačkoj organizaciji iskazuje se i propisnom odnosno prikladnom lovačkom nošnjom. Nošnja obuhvata odeću, obuću i sve dodatke pri oblačenju, koji daju konačni izgled lovcu. Bilo da je u pitanju svečana nošnja ili nošnja za lov, lovci se oblače adektavno situaciji tako da se prilikom susreta razlikuju od drugih ljudi koji imaju različite aktivnosti u prirodi, kao što su planinari, šumarski radnici, gorani, izviđači i sl.
Različite terenske prilike i pre svega različita podneblja, koja su u rasponu od večnog leda do tropskih kišnih šuma i pustinja, uslovljavaju različitu odeću. Neizostavan detalj lovačke nošnje je lovački šešir, a u grupnom lovu obavezno je imati fluorescentnu obeležavajuću traku na kapi, markirnu kapu ili rameni deo lovačkog prsluka ili jakne jarke uočljive boje. Nije primereno nositi vojničku odeću od maskirnog materijala, jer to jednostavno rečeno nije i nikada neće biti lovačka uniforma. Lovačka uniforma treba da je posebno udobna, topla i da ima zeleni dezen, koji je poznat kao lovačka boja. Posebno treba nositi pri svečanim prilikama, lovačko svečano odelo, koje može biti ukrašeno dugmadima od roga divljači, a poželjno je da oni lovci koji imaju odlikovanje u prigodnim prilikama na svečano odelo istaknu ta lovačka odličja. Svečano lovačko odelo poželjno je nositi na svečanim skupštinama, značajnim godišnjicama lovačkog društva, udruženja ili saveza, na sajmovima, lovačkim sahranama i drugim prilikama kada treba istaći značaj i ulogu lovaca u našem društvu.
Prof.dr Vladimir Barović
Filozofski fakultet Novi Sad
