Zoran Ružić iz Negrišora kraj Lučana sa setom se priseća dana kada je kao desetogodišnji dečak sam vodio krave na pašu i rame uz rame sa ocem obavljao sve poljoprivredne poslove. Bilo je to vreme kada se mnogo radilo, a teško sticalo. Još u najranijoj mladosti zarekao se da će svom detetu omogućiti sve ono što je njemu nekada bilo nedostupno. Na radost očinstva dugo je čekao, a onda je njegovoj supruzi i njemu, već u poznijim godinama, stigao blagoslov. Dobili su sina Nikolu, sada desetogodišnjaka koji je, dugoočekivan i mažen, imao sve preduslove da postane razmažen. A Nikola je sve, samo ne to. U godinama istim kao njegov otac kada je terao krave na pašu, Nikola radi sve poljoprivredne poslove, pohađa uporedo dve škole, osnovnu i muzičku, a dva puta nedeljno ide i na privatne časove harmonike u Beograd. Kada priča o tome kako izgleda jedan njegov prosečan dan Nikola kaže da najpre ide u školu, a kad se vrati, presvuče se i odlazi da namiri životinje. Posle toga ruča, pa vežba harmoniku, a ostane mu i vremena da se poigra ili posveti brizi o pčelama, svojoj velikoj ljubavi. I sve ovo radi, ne zato što ga neko tera, već zato što voli. Razloga za razgovor sa Nikolom, natprosečno inteligentnim dečakom, ima napretek, a direktan povod bio je taj što je od novca koji je sam zaradio svirajući harmoniku na proslavama i rođendanima kupio četiri teleta i tarup!
Pogledajte video sa Nikolom OVDE
- Uz pomoć bake tražio sam i čitao oglase na internetu. U Gorobilju sam našao tri teleta, nazvao sam gazdu i dogovorio kupovinu. Četvrto tele našao sam ovde u selu. Telad sam plaćao po 350 evra, priča Nikola.
Dok u neverici slušamo Nikolinu priču, tata Zoran se ubacuje i potvrđuje da se sve zaista tako odigralo.
- Mene su on i baka obavestili da treba da odem i prevezem telad, tako da sam ja u ovoj priči bio samo prevoznik, sa osmehom kaže Zoran.
Harmoniku, koja mu je omogućila da zaradi novac počeo je da svira pre dve godine. Gledao je harmonikaše na slavljima i televiziji i poželeo je da i sam zasvira. Otac Zoran je posebno ponosan na Nikolino muzičko umeće.
- Možda sam ga nesvesno usmerio ka harmonici, jer je to moj nedosanjani dečački san. Želeo sam da naučim da sviram ovaj instrument, čak smo svojevremeno otac i ja našli čoveka koji prodaje harmoniku. Sudbina je htela da taj čovek ne bude kod kuće kada smo došli u kupovinu. Sudbina je još jednom umešala prste kada je direktor zadruge, inače očev školski drug, došao kod nas i rekao da nam je zadruga u želji da, pre svega mene oslobodi mukotrpnog posla, dodelila traktor. Kada smo otišli po traktor, ispostavilo se da nam je dodeljen i plug, drljača i kosačica. Nismo u početku ni znali kako se upravlja traktorom i mašinama, ali sa njima je ceo svet bio moj i iskreno, zaboravio sam na harmoniku, priča Zoran.
Pročitaj još priča o uspešnim mladima sa sela:
Mihajlo iz Svrljiga, najmlađi i najuspešniji ratar u svom selu
Duško iz Crepaje i njegove jagode
Seća se kako su ove mašine koje je kasnije brzo otplatio donele preokret njegovoj porodici. Počeli su da stiču i unapređuju imanje i postali prave gazde. Seća se i da je, još uvek u dečačkim godinama, suzama namolio oca da kupe vršalicu. Iz Zoranove priče jasno je od koga je Nikola nasledio odlučnost i sklonost ka predanom radu.
- Kada je Nikola izrazio želju da uči da svira harmoniku, znao sam da ću mu to omogućiti po svaku cenu. Najpre je učio da svira kod učitelja u Požegi, a kasnije smo, preko medija, saznali za profesora Aleksandra Sašu Stanojevića u Beogradu i prešli kod njega, priča Zoran.
Časovi u Beogradu podrazumevaju dva sata vožnje u jednom smeru i dva sata trajanja časa, sve ukupno šest sati i tako dva puta nedeljno.
- Idemo redovno u Beograd, taman da mi kuća gori! Ponekad me ljudi pitaju - šta ćeš u Beogradu, to je gubljenje vremena, pogotovo kada je sezona poljoprivrednih radova. Ali, barem do sada, uvek se sve nameštalo tako da stignem u Beograd, ali i da uradim sve druge poslove, često i bolje od drugih, objašnjava Zoran i dodaje da se sav napor isplati kada čuje Nikolu kako svira.
Treba videti sa kakvom radošću Nikola uzima harmoniku i sa kojom spretnošću izvodi, uglavnom stare narodne, često vrlo komplikovane kompozicije. Tada svakom nevernom Tomi postaje jasno koliki bi greh bio da ovom dečaku nije omogućeno da svira.
Pitali smo Nikolu i za školu, opravdano očekujući da je učenje morao da zapostavi zbog silnih obaveza koje ima. Međutim, on je među najboljim đacima, ima sve petice, čak se nedavno plasirao na opštinsko takmičenje iz matematike.
- Imam vremena za učenje, ali ne učim mnogo kod kuće. Trudim se da pazim na času i već u školi savladam dosta gradiva, kaže Nikola.
Planova, kako priča, ima mnogo. Završiće školu, a možda i poljoprivredni fakultet. Zna da će ostati da živi na selu, jer "nema tih para za koje bi prešao u grad".
-Ne idem nikuda sa sela. To nikako! kategoričan je Nikola.
Voli poljoprivredu i muziku i smatra da je to ono čime će se baviti u životu. Želja mu je da kasnije kupi traktor, oformi farmu mlečnih krava i da širi pčelinjak. Kada dođe vreme za ženidbu voleo bi da nađe ženu sa sela, jer one, kako smatra, bolje razumeju seoski način života. Njegovoj seoskoj idili jedino nedostaje nov put, jer sadašnji, kako kaže Nikola, nije baš u najboljem stanju.
Iskreno mu verujemo da će da ostvari sve što je naumio, jer, iako mu je tek deset godina, već je pokazao da želja i upornost, udruženi sa bezrezervnom podrškom roditelja i bake, itekako daju rezultate.
Aleksandra Milić
