Da li će Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja 2025–2034. u Srbiji konačno otvoriti put i podstaći gazdinstva da se iz primarne proizvodnje punopravno uključe u privredni sistem države, za šta postoji pravni osnov? Ovim povezivanjem sa komorskim sistemom u istom sektoru i članstvu našli bi se ratari, voćari, stočari sa mlinarima i pekarima, uljarima, prerađivačima voća i povrća, klaničarima, mlekarima… To bi bio istorijski trenutak i uvažavanje najbrojnijeg radnog dela našeg naroda, koji čini snagu poljoprivrede.
Pročitaj još: Objavljen KALENDAR PODSTICAJA za 2026. godinu
Poljoprivredna gazdinstva koriste u proseku 6,4 ha zemljišta, a najviše je fizičkih lica – 99,6%. Broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava je 508.325, a njima se pripisuje 3,239 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Među gazdinstvima, 5,1% obrađuje preko 20 ha kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta, a broj onih sa manje od 5 ha zemljišta je 68,2% od ukupnog broja popisanih gazdinstava.
Decenijska organizaciona razdvojenost i nedostatak sektorske povezanosti, tj. primarne i prerađivačke industrije, dosad je više štetio ljudima iz brazde. Od njih je sistem godinama pravio dobre donosiocе sirovina, iako se dugo godina hvalio time da su kooperacije prava stvar za ratare, što se negde i dogodilo, ali u celini primarna proizvodnja samo je pratila uspešnu industrijalizaciju u sektoru poljoprivrede. Među prvima i drugima u jednom trenutku postojali su jasni i obostrano korisni poslovni ugovori sa otkupnim cenama i rokovima plaćanja.
RANjIVOST PRIMARNOG SEKTORA
Poljoprivredu u primarnom sektoru godinama opterećuje isti problem: gazdinstva su po mnogim vrstama proizvodnje zahvaćena fluktuacijom cena i nose to opterećenje, dok u istom periodu maloprodajne cene ostaju učvršćene ili čak i rastu, kao da se nisu promenili troškovi inputa. Zato je dijalog o tome, kao i modelu ugovora, osnov za povezivanje, pouzdanost i izvesnost u poslu kojim se bave primarni proizvođači.
Vlasnici prerađivačke industrije daleko su od donosioca sirovina po poslovnosti i vezivanju, što je rezultat brze i jeftine privatizacije desetina kapaciteta u Srbiji. Tako su oni poljoprivrednici koji su godinama učestvovali u podizanju industrijske prerade donošenjem robe ostali izvan vlasništva silosa, uljara, šećerana, mlinova… i nemaju nikakvu poslovnu povezanost. Zbog tog statusa oni nisu u prilici da planiraju proizvodnju, cene i uslove. Tako cele grupacije ostaju po strani kreiranja poslovne saradnje koja im je bitna za održivost i predvidljivost.
Kako OSTATI PROFITABILAN u 2026? Pogledajte VIDEO ovde
Ovaj sklop imovinskih pitanja sve više utiče na prozivanje države kao odgovorne za pojedine proizvodne resurse, što nije prihvatljivo, isto kao ni odgovor države da će pokušati da određeni deo prerađivačkih kapaciteta kupi državnim parama. Ova inicijativa ima dve nedorečene poruke. Jedna je da država ne vidi ulogu primarnih proizvođača u vlasništvu pomenutih kapaciteta, a druga poruka se odnosi na to da postojeći industrijalci rade samo za sebe.
Ponuđena strategija, rekli bismo, insistira na čvrstoj vezi između primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. Potrebno je uvažiti da ekonomiju drži domaća potrošnja.
Gašenjem velikih kombinata i kooperacija istopili su se svi detalji vezani za cene otkupa, a razvio se jedan prastari vid ekonomije – robna razmena. Donedavno, ta razmena je funkcionisala, iako je bila uvek sumnjiva za proizvođača robe, a imala je jednostavnu formulu: „ti meni rod, ja tebi obračun za uzete inpute i što ostane, to je saldo“.
Uz tu praksu nije zaživeo ni Zakon o predsetvenom finansiranju, jer nije obuhvatio cenu otkupa sirovine koja se proizvodi. Dabome, ovo je samo fragment neravnopravnog položaja jednog dela proizvođača poljoprivrednih dobara i tu bi se lako dodao i sektor proizvodnje mleka, kao večita otvorena tema gotovo svake aktuelne vlasti.
Među registrovanim gazdinstvima, 24.000 isporučuje mleko za preradu. To je ozbiljna proizvodna fabrika i bitno je kako je organizovana i održiva.
IMA LI MESTA ZA POLjOPRIVREDNIKE U KOMORSKOM SISTEMU
Zakon o Privrednoj komori omogućava članstvo pravnim subjektima, što registrovana gazdinstva nisu, ali se ona u PDV-u mogu podvesti pod tu kategoriju. Ako to nije dobar osnov za članstvo u komorskom sistemu, za čega se i ne zna, moguće je da se osnuju proizvodne grupe i pravno registruju i da se na taj način zadovolji ta pravna formalnost, ako je potrebno.
Napomenuti način se ne bi menjao – dopunjavao Zakon o Privrednoj komori na sednici Narodne skupštine Srbije. Svi sektori bi pripali već postojećim organizacionim modelima – grupacijama. Na primer, farmeri – proizvođači svinja, junadi, mleka, živine – bili bi u jednom ili dva već postojeća sektora.
Pročitaj još: ŠTA je potrebno za OBNOVU GAZDINSTVA?
Praktično, proizvođači mleka i mlečna industrija, uz trgovinske lance, za istim stolom razgovarali bi o kvalitetu, razvoju, cenama i drugom, bez prozivanja i „nišanjenja“ na onoga ko je kriv i zbog čega. I to bi se dešavalo sve u prisustvu državne administracije – poljoprivrednog i trgovinskog dela. To, u nedostatku agrarne komore, na bazi dobrovoljnosti, može biti izuzetan poslovni iskorak celog sektora poljoprivrede.
Sramota je što je poslednji sastanak srodnih ili tehnološki i organizaciono usmerenih grupacija održan pre više od jedne decenije.
Primarni proizvođači preko svojih udruženja, koja nemaju poslovni format, prozivaju državu, prerađivače i trgovinske lance, ali ta udruženja nisu tržišni oslonac već „rame za plakanje“.
DOBRI PRIMERI DANSKE, AUSTRIJE, GRČKE
Poslovna povezanost primarnih proizvođača u razvijenim zemljama zasniva se na suvlasništvu prerađivačke industrije i farmera kroz kooperative. Austrija, Danska i druge zemlje imaju snažne modele kooperacija, dok su u Grčkoj i Francuskoj najglasniji poljoprivredni sindikati.
Pročitaj još: POLJSKA kao primer dobre prakse
Kod nas je najglasniji sektor proizvođača mleka – oko 24.000 farmera koji sarađuju sa 121 mlekarskom industrijom. Mali farmeri čine dve trećine sektora i bez njih Srbija ne bi imala dovoljno mleka. Zabrinjava činjenica da nemamo jasan bilans potreba mleka, dok se istovremeno tvrdi da viškova ima.
PARTNERSTVO INDUSTRIJE I DOBAVLJAČA SIROVINA
Mlečna industrija u novim uslovima može stabilizovati proizvodnju iz koje je ostvarivala značajan profit. Farmeri moraju biti partneri, a ne samo dobavljači sirovine.
Položaj primarnih poljoprivrednika danas je složeniji nego ikada, uprkos većim izdvajanjima države za agrar. Naš put ka EU je nejasan, a prilagođavanje standardima će biti skupo i teško bez jasne strategije.
Čedomir Keco
Udruženje „Agroprofit“, Novi Sad
