Danas, malo zadruga može da se pohvali tradicijom postojanja dužom od jednog veka. Tu privilegiju ima zadruga u sremskom selu Beška, smeštenom na blagim padinama Fruške Gore. Osnovana je pre više od sto godina, na inicijativu dobrih domaćina, kao štedno-kreditna. Tokom svih proteklih godina u ovom selu negovala se ideja zadrugarstva. Prema pisanim istorijskim podacima ovde su se osnivale zadruge ne samo u poljoprivrednom nego i u drugim sektorima. Prve zadruge koje su osnovane u Beški bile su štedno-kreditne, a zatim niču specijalizovane poput ratarskih i stočarskih. Kroz istoriju, tokom neminovnih društvenih previranja, zadruga je doživela brojne transformacije. Bilo je i uspona i padova, ali zahvaljujući negovanju zadružnih vrednosti i principa, opstala je.
Tim povodom zamolili smo Dragana Lončara, direktora ZZ "Beška" da nam objasni kako se to postiže.
– Pre tri i po decenije, beščanski kooperanti iskoristili su zakonsku mogućnost i osnovali zemljoradničku zadrugu kao autonomni privredni subjekt, koji egzistira do danas. Tokom proteklih godina trudili smo se da negujemo zadružne vrednosti i poštujemo zadružne principe. Korektan poslovni odnos i sigurnost u poslovanju se podrazumevaju, ali to nije dovoljno. Naši zadrugari i kooperanti zadrugu moraju da dožive kao svoju drugu kuću. Pružamo savetodavnu podršku, kreditnu pomoć, pomoć pri registraciji gazdinstava, ostvarivanje podsticaja, pravnu pomoć i ekonomsku stimulaciju ako se poslovna godina završi sa pozitivnim finansijskim rezultatom. Dakle, to je mnogo više od kupoprodajnog odnosa.
Molim predstavite zadrugu, odnosno njenu ličnu kartu – površine, kooperante, mehanizaciju kojom raspolažete, delatnost zadruge. Otkrijte u čemu je tajna uspeha?
– Zadrugu čini 48 zadrugara i oko 200–250 kooperanata (broj se menja od godine do godine), na čijim površinama se ugovara i organizuje ratarska proizvodnja i prodaja. Najviše površina je pod kukuruzom – 700 hektara, pšenicom 500 hektara, suncokretom 250 hektara, ali tu su i druge kulture koje se ne ugovaraju, ali pomažemo u proizvodnji i njihovom plasmanu.
Kooperanti sklapaju jednogodišnje ugovore sa zadrugom, a zadrugari imaju trajni ugovor, dok zadrugari svu proizvodnju predaju zadruzi. Učestvuju u podeli dobiti srazmerno vrednosti ostvarene proizvodnje, a na osnovu Zadružnih pravila i Odluka Skupštine zadruge. Ova ekonomska motivacija je jedan od razloga zainteresovanosti zadrugara za sudbinu zadruge i njene perspektive. Moderan mašinski park koristi se ne samo na zadružnoj ekonomiji, već i na površinama kooperanata i zadrugara, te oni ne moraju da investiraju u njihovu nabavku koja bi bila ekonomski neracionalna.
– Na zadružnoj ekonomiji na 450 hektara odvija se ratarska i voćarska proizvodnja, a posedujemo i zavidan mašinski park, tako da pružamo usluge zadrugarima i kooperantima. Upravo je primarna proizvodnja na zadružnoj ekonomiji preduslov za davanje stručne pomoći i sticanje stručnog poverenja.
U zadruzi je stalno zaposleno 22 radnika od kojih je osam visokoobrazovanih, a jasno su definisane odgovornosti kako u rukovodstvu tako i u upravljanju.
Koji su najveći izazovi sa kojima se Zadruga suočava u svom radu i na koji način ih prevazilazite? Da li je podizanje zasada "oblačinske višnje" jedan od načina da se premosti izazov?
– S obzirom da se selo Beška nalazi na obroncima Fruške Gore na nadmorskoj visini od 120 do 200 metara, povoljnoj za voćarsko–vinogradarsku proizvodnju, ne tako davno, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ove proizvodne grane su bile razvijene, ali usled preniske otkupne cene iskrčeni su višegodišnji zasadi.
– Mišljenja smo da je došlo vreme za renesansu voćarstva i vinogradarstva i pokušaji s višnjom upravo su testovi novih pravaca razvoja i preporuka kako u tehnologiji proizvodnje, tako i plasmanu na tržištu.
Nedostaju nam skladišni i doradni kapaciteti i smatramo da bi mere državnih podsticaja u tom pravcu bile svrsishodne. U strategiji razvoja poljoprivrede (2014–2024) planirano je da zadruge zauzmu posebno mesto u ruralnom razvoju, a analize pokazuju da se to nije ostvarilo.
Takođe, brojni su problemi koje treba na tom putu prevazići – poput još uvek nerešenog statusa zadružne imovine kao osnove za nove investicije, zatim faznog oporezivanja tokom proizvodnje, a ne kad se realizuje proizvod; ali i pravnih nepravilnosti (npr. jedino su zadruge ostale bez prava na konverziju prava korišćenja u pravo vlasništva bez naknade). Potom loš položaj poljoprivrede kao grane i brojni drugi.
– Prilagodljivost promenama je nešto što pokušavamo da ostvarimo, zato se testiraju nove proizvodnje i usluge kako bi ih razvili i proširili. To je slučaj sa "oblačinskom višnjom". Pokazalo se da na tržištu ima dobru tražnju, pogotovo više faze prerade kojima treba težiti.
Završena je žetva strnina. Da li ste zadovoljni rodom i otkupnom cenom? Uskoro će i setva ozime pšenice. Da li je realno da se očekuje da se i na jesen na vašem području pšenica nađe na istoj površini ili će proizvođači dati primat uljanoj repici?
– Od strnina organizujemo i ugovaramo proizvodnju pšenice. Žetva je gotova. Prinos i kvalitet roda bio je dobar, naročito kod ranih sorti. Kasne sorte početkom juna presekao je talas visokih temperatura i prekinuo im vegetaciju. Cena pšenice stagnira i u disparitetu je sa cenom repromaterijala i mehanizacije, koja je na nivou cene od pre deset godina. I da nije podsticaja, i pored dobrih prinosa od 7–9 tona, profit bi izostao. Proizvođačima nudimo mogućnost lagera i prodaje u drugim terminima tokom godine, u nadi povoljnijih tržišnih trendova. I pored toga, pšenica je standardna kultura u plodoredu i predviđamo da će zauzeti prosečne površine na jesen, pogotovo što je ozima kultura najstabilnijih prinosa.
Favorit je u odnosu na uljanu repicu jer ima tržišnost tokom cele godine.
Odavno se ističe potreba za proizvodnjom pšenice specifičnog pekarskog kvaliteta u odnosu na proteine i glutene. Tržište i mlinarska industrija iskazuju svoj interes sve više, a njima ćemo se više posvetiti pri izboru sortimenta za narednu sezonu.
– Uljana repica je pre desetak godina kao kultura imala ekspanziju, pogotovo zbog svoje ozimosti. Međutim, troškovi proizvodnje su veoma porasli, naročito zaštita, a i rizik nedostatka vlage u vreme nicanja.
Smatram da treba uvesti u plodored neku od ozimih leguminoza koja će imati dobru tržišnost.
Bliži se i žetva suncokreta, ubiranje kukuruza. Čemu mogu poljoprivrednici da se nadaju? Još uvek je rano prognozirati, ipak koja bi bila realna otkupna cena?
– Živimo u vremenu takozvanog liberalnog kapitalizma gde bi sve trebalo tržište da reguliše, ali stvarnost je drugačija. Svedoci smo čestog i značajnog uticaja države na tržište kako u pravcu zabrane izvoza pojedinih poljoprivrednih proizvoda ili njihovih ograničenja, te slobodnog i nekontrolisanog uvoza i uticaja na njihove cene.
Prognoze cena su vrlo nezahvalne. Realna cena u svojoj osnovi treba da je ona koja premašuje prosečnu cenu koštanja proizvoda i donosi profit veći od zakupnine.
Očekuje se žetva suncokreta već u prvoj dekadi avgusta, naročito na površinama gde je predusev bila šećerna repa, a to je inače usev koji je najbolje podneo ove toplotne ekstreme. Kukuruz je već pretrpeo ozbiljne posledice i za očekivati je prinos ispod prosečnog. Nadamo se da će tržište reagovati i ublažiti pad prinosa.
Prošle sezone sve zemlje u okruženju imale su više cene suncokreta, nadamo se da ove godine neće biti tako.
U godini smo koja slavi zadrugarstvo. Kako vidite njegovu budućnost kod nas? Koliko je važno i za opstanak naše poljoprivrede?
– Ujedinjene nacije su 2025. proglasile Međunarodnom godinom zadruga, s ciljem da se istakne značaj zadruga za društveni i ekonomski razvoj zemlje, pogotovo održivi razvoj. Ovo je godina kad Srbija obeležava 130 godina od osnivanja Zadružnog saveza Srbije.
Smatram da kod nas ovaj sektor ne zauzima mesto koje bi mu trebalo pripasti. Brojni su faktori koji na to utiču – istorijsko iskustvo, pogotovo što se zadrugarstvo i asocijacija često povezuju na nepopularnu kolektivizaciju koja se dešavala posle Drugog svetskog rata, kada se na zadružnu imovinu gledalo kao na svačiju i ničiju.
Specifičan je i mentalitet na ovim prostorima. Još je Jovan Cvijić prepoznao individualizam u tipografiji našeg stanovništva, koji se nije puno promenio do danas, kao i podozrenje prema zajedništvu.
Da bi se to premostilo, neophodni su državni podsticaji, koji bi trebalo da idu ka razvoju kapaciteta za skladištenje, doradu, preradu u kapitalne objekte u zadrugama, a ne pojedinačna sitna davanja gazdinstvima koja se često dupliraju i neracionalna su.
– Takođe, neophodan je razvoj prehrambene industrije kao lokomotive razvoja poljoprivrede, u kojima bi zadruge bile deoničari ili akcionari, a ne samo sirovinska baza. U zemljama razvijenog zadrugarstva ovo je davno prisutno u sektorima veće profitabilnosti od poljoprivrede (poput saobraćaja, trgovine, zdravstva, bankarstva), dok se mi još uvek borimo da prevaziđemo status sirovinske baze i pređemo u više faze prerade.
Planovi vezani za vašu zadrugu kao ključnog faktora za opstanak sela?
– Planovi i želje su brojni i proističu iz odličnog geografskog položaja sela – Beške, Čortanovaca i Krčedina, gde se i organizuje proizvodnja, u odnosu na gradove i saobraćajnice kao tržišne preduslove, proizvodne potencijale (zemljišne i vodne), te velike mogućnosti za razvoj ruralnog turizma. Ipak, treba biti realan i u ambicijama i planovima, očuvati likvidnost poslovanja kao najvažniju stvar i nikad je ne dovesti u pitanje.
ZZ "Beška" daje svoj doprinos životu sela i u domenu kulture, sporta, obrazovanja, a na sreću nije ključni faktor za opstanak našeg sela, jer je poljoprivreda kod najvećeg broja gazdinstava u Beški dopunska delatnost.
– Želja nam je da i u budućnosti doprinosimo razvoju i napretku našeg sela – mišljenja je Dragan Lončar. – Samim tim planovi su brojni, ali i izazovi.
Tamara Gnip
669519497885b9c025270d411786109076160.webp)