Sveže svinjsko meso u prodavnicama i mesarama poslednjih dana beleži rast cena, iako su tovljenici na tržištu rekordno jeftini. Ta očigledna nelogičnost ponovo otvara pitanje ko u lancu od proizvođača do potrošača uzima najveći deo zarade. Dok farmeri prodaju svinje ispod proizvodne cene, potrošači u maloprodaji plaćaju skupu svinjetinu.
Ponuda svinjskog mesa trenutno je veća od tražnje, a promet u mesarama tokom novembra, decembra i početkom januara manji je za oko deset odsto. Cena žive vage tovljenika kreće se od 170 do 175 dinara sa PDV-om, dok prasići težine od 16 do 25 kilograma koštaju od 380 do 400 dinara po kilogramu, u zavisnosti od regiona. Tovljenici od 80 do 120 kilograma u Šumadiji se prodaju već za 180 dinara, u Mačvi i Raškom okrugu oko 190, dok je u Nišu i Čačku cena uglavnom oko 200 dinara po kilogramu.
Pročitaj još: UGINULE SVINJE u BOGATIĆU BEZ ušnih MARKICA
Istovremeno, u trgovinskim lancima i mesarama cene svinjskog mesa ostaju visoke. Svinjski but sa kosti prodaje se po ceni od 599 dinara, plećka od 619 do čak 839 dinara, svinjski vrat od 499 do 649 dinara, but bez kosti od 639 do 899 dinara, dok se file kreće od 799 do 999 dinara po kilogramu. U Novom Sadu, posebno u mesarama oko Futoške pijace, kilogram buta retko se može naći ispod 600 dinara, a često ide i do 800, čak i kada je „na akciji“.
Agroekonomista Žarko Galetin ističe da ovakva razlika između cene tovljenika i cene mesa uvek ide na štetu primarnih proizvođača. Prema njegovim rečima, cena od 280 do 300 dinara po kilogramu žive vage omogućila bi farmerima tek poslovanje „na pozitivnoj nuli“. Problem je, kako naglašava, u tome što proizvođači nemaju kontrolu nad tržištem.
– Tržište tovljenika je najslabija karika u lancu. Cena se potom gomila kroz klanice i trgovinu, pa dobijamo situaciju da su svinje jeftine, a meso skupo. U toj razlici najviše zarađuju klaničari i trgovinski lanci, kod kojih su, narodski rečeno, i nož i pogača – kaže Galetin za RTS.
On dodaje da je tržište mesa slabo elastično: povećanje cena od deset odsto dovodi do pada tražnje od svega tri do četiri odsto, što trgovcima i dalje ostavlja prostor za sigurnu zaradu. Mali i srednji proizvođači, koji čine 70 do 80 odsto ukupne ponude, nemaju pregovaračku snagu da se tome suprotstave. Njihov opstanak vidi u udruživanju i dugoročnim ugovorima, ali uz realno uvažavanje proizvodnih troškova.
Pročitaj još: SAMO svinje iz SRBIJE biće DOMAĆE
Sličnu ocenu iznosi i predsednica Unije odgajivača svinja Srbije Sanja Čelebićanin, koja upozorava da je stanje u svinjogojstvu alarmantno.
– Imamo jeftine tovljenike i žitarice, a skupu svinjetinu u mesarama. Nemamo čak ni precizan podatak koliko se godišnje proda svinjskog mesa u Srbiji. Znamo samo da se može uvesti 15.000 prasadi, dok domaći farmeri rade sa gubicima – navodi Čelebićanin u razgovoru sa Zorkom Delić za Dnevnik.
Posebno zabrinjava podatak da u Mačvi, tradicionalno jednom od najjačih svinjogojskih krajeva, skoro da više nema ni tovljenika ni krmača. Prema računici struke, ako je cena žive vage do 175 dinara, realna cena svinjskog buta u maloprodaji ne bi smela da prelazi 500 dinara. Sve iznad toga je čista trgovačka marža.
Pročitaj još: NOVI ZAKON o STOČARSTVU osnova za održivi RAZVOJ
Farmer Bora Šuljmanac iz Laćarka kaže da bi kilogram žive vage morao da bude najmanje 200 dinara da bi proizvođači bili na nuli.
– Ne tovimo svinje da bismo radili bez zarade. Zato mali i srednji farmeri izlaze iz proizvodnje, a ostaju samo velike farme. Oduvek je važilo pravilo da tri kilograma žive vage vrede kilogram buta. Danas se taj odnos brutalno krši – upozorava Šuljmanac.
Sagovornici su saglasni da država mora ozbiljnije da se uključi u uređivanje tržišta, ne samo kroz subvencije, već i kroz kontrolu uvoza i nadzor formiranja cena u maloprodaji. U suprotnom, obori u Sremu i Mačvi ostaće prazni, a Srbija sve zavisnija od uvozne svinjetine.
