Obznanjeno je da je Evropska komisija nedavno odobrila dva genetski modifikovana kukuruza i obnovila odobrenje za još jedan za upotrebu u hrani za ljude i stočnoj hrani. Koliko ova odluka ima uticaja i šta znači za poljoprivredu Srbije, s obzirom na to da spadamo u red većih izvoznika ''žutog zlata'' u EU? Podsetimo, u evropskoj proizvodnji kukuruza Srbija učestvuje sa 4,9 odsto i nalazi se na visokom šestom mestu. Pre tri godine izvezli smo 3,6 miliona tona kukuruza, 2021. godine 2,3 miliona tona, a 2022. izvoz je bio manji za čak 1,1 milion tona u odnosu na godinu ranije. Od zemalja EU kukuruz najviše izvozimo u Rumuniju, Italiju, Mađarsku i Austriju.
Iako izvoz našeg žutog zlata u EU opada, ako je po zvaničnoj statistici, još uvek se dobro kotira na izvoznoj listi, jer spadamo među retke zemlje gde je, podsetimo, Zakonom o bezbednosti hrane, usvojenim 2019. godine, zvanično zabranjena upotreba i promet GMO proizvoda. Zakon je, kada se radi o izvozu, u tom pogledu jasan, ali kod našeg uvoza i neposredno u praksi drugačija je situacija. Donošenjem tog zakona, sa nekim dosta nejasnim odredbama, pogotovo članom 5, praktično smo ''odškrinuli'' vrata za uvoz GMO hrane.
Nije tajna da naši uvoznici nabavljaju i uvoze značajne količine mesa, mleka, pa čak i jaja iz zemalja gde se GMO koristi u ishrani životinja, a nijedna odredba zakona ne traži da se ovi proizvodi označe ili postoji preporuka, odnosno upozorenje o štetnosti upotrebe. Oko 85 odsto mleka, jaja i mesa u Evropi proizvodi se korišćenjem GMO stočne hrane u kojoj dominira kukuruz, a ti proizvodi se nalaze upravo i na našem tržištu, što su više puta potvrdili iz Privredne komore Srbije.
Sve to se događa jer nemamo sistem koji utvrđuje da li u Srbiju uopšte ulazi genetički modifikovana obrađena hrana. Direkcija za nacionalne referentne laboratorije, koja bi po zakonu trebalo da bude neka vrsta kontrolnog mehanizma za sve druge akreditovane laboratorije za kontrolu hrane, zadužena je da reaguje i ukaže na prisustvo GMO, ali ona se time ne bavi. Ili se možda i bavi, ali činjenica je da se u javnosti ne iznose bilo kakvi nalazi o prisustvu GMO u hrani koja se uvozi. Koliko na ovakvo stanje ima uticaja podela nadležnosti oko implementacije Zakona o bezbednosti hrane između ministarstava poljoprivrede i zdravlja, kao i carinskih službi – nismo sigurni, ali to je činjenica na koju ukazuju medicinski stručnjaci, agronomi, agroekonomisti, biolozi, pa i pravnici.
Jedan od načina je jasno obeležavanje proizvoda ''BEZ GMO'' oznakama, jer to daje informaciju kojom se razlikuje proizvod koji je dobijen korišćenjem modifikovanih sastojaka od onog bez njih. Ili podzakonskim aktima obeležiti proizvode oznakom ''BEZ GMO'' i ''SA GMO'', što se već radi sa pojedinim proizvodima. Ta oznaka je važna jer pruža transparentnost na tržištu i mogućnost izbora potrošačima. Bitna je i kao podrška domaćoj industriji i proizvođačima koji su se opredelili za ''BEZ GMO''.
EU očito, mic po mic, uvodi GMO na mala vrata, što dokazuje i dozvola za dve sorte GMO kukuruza. Treba biti realan, teško da mi tu kao kandidati za prijem u EU možemo nešto da sprečimo ili utičemo, ali ono što svakako treba da uradimo jeste veća kontrola uvoza proizvoda sa GMO na svim nivoima. Zašto uvozimo svinjsko meso iz zemalja koje svoje svinje hrane GMO kukuruzom, a naše izvozimo za male pare. Sa većim ulaganjem u stočni fond taj smer sigurno može da se okrene u našu korist.
Kosta Rajević
