Proizvodnja goveđeg mesa u svetu ( po podacima CEVA organizacije ) se za poslednjih 50 godina utrostručila. Zahvaljujući naučnim, stručnim i ekonomski proverenim modelima, proizvodnja govedine je postala unosan posao, u kome se tokom godine “obrnu” milijarde dolara. U ovom trenutku, zapravo postoji manjak goveđeg mesa na svetskom tržištu, te se očekuje dalje ekspanzija proizvodnje.
Na osnovu pomenutih podataka, CEVA (Francuska kompanija, kojoj je glavni fokus zdravlje farmskih životinja) je napravila listu država – najvećih proizvođača goveđeg mesa, uz napomenu da samo tri države ( SAD, Brazil i Kina ) obezbeđuju više od 51% ukupne svetske proizvodnje govedine.
Pročitaj još: Tov je prilika koju ne smemo da propustimo!
SAD i Brazil na čelu liste
Na vrhu liste najvećih proizvođača su SAD, koje sa skoro 13 miliona tona (MT) i populacijom tovnih goveda od 92 miliona već godinama drže ovu poziciju. Na drugom mestu je Brazil sa proizvodnjom koja na godišnjem nivou iznosi 10.3 MT, i vrlo impresivnom populacijom od preko 193 miliona tovnih goveda. Upada u oči da SAD sa duplo manjom populacijom proizvode značajno više mesa od Brazila, a o razlozima zašto je to tako, ćemo nekom drugom prilikom. Treću poziciju drži Kina koja važi za zemlju sa najbrže rastućom potrošnjom goveđeg mesa, pa osim što je značajan proizvođač ( 7.1 MT ), Kina i veliki uvoznik govedine. Stado od skoro 100 miliona grla, još uvek nije dovoljno veliko, da bi podmirilo potrebe ove države. Od 4 – 6 mesta se se smestile Indija ( 4.35 MT), Argentina ( 3.14 MT) i Meksiko (2.18 MT).
Pročitaj još: Zemlje u kojima ima više krava nego ljudi
Po broju krava, Indija je sa svojih 306 miliona daleko ispred svih sa liste prvih 10 proizvođača. Argentina, nekada sinonim za goveđe meso, je nekako uspela da se reorganizuje posle par vrlo loših odluka ( zabrana izvoza živih grla), i vrati na svetsku scenu gde joj sada “leđa čuva” populacija od skoro 54 miliona grla. Meksiko je država koja sve više ulaže u proizvodnju, i ostvareni rezultati su za poštovanje. Sa stadom od oko 17 miliona grla ( slično Francuskoj I Rusiji ), Meksiko postiže bolje rezultate nego ove navedene zemlje.
Od 7 – 10 mesta nalaze se Australija ( 1.88 MT, sa populacijom tovnih krava od 23 miliona grla), Francuska ( 1.58 MT), Kanada ( 1.41 MT), i Rusija koja sa proizvodnjom od 1.32 MT zauzima poslednje 10. mesto na listi najvećih proizvođača. Inače najmanju populaciju goveda ima Kanada (11.5 miliona ), u kojoj postoji značajan broj tovilišta koja zapravo koriste SAD, za proizvodnju govedine.
Kada je reč o pojedinačnim tovilištima onda je tu situacija dosta drugačija, jer prvih 10 najvećih tovilišta čine farme iz samo 3 države: SAD, Brazil i Australija. Vertikalno integrisane farme - njih 13 pod nazivom Five rivers cattle feeding, ( SAD ), imaju kapacitet od 865.000 grla. Izgradnja tovilišta je počela 1960 godine, a osnivač je želeo da napravi farme na kojima može da se tovi 100.000 grla u jednom turnusu. I danas, Five Rivers su na globalnom nivou lideri u pogledu tehnologije, zdravstvene zaštite, zapravo svih pitanja koja se odnose na organizaciju i upravljanje jednim vrlo efikasnim i profitabilnim modelom.
Najveće tovilište kapaciteta 115.000 grla
Listu prvih 10 najvećih tovilišta predvodi farma iz Arizone, Mc.Elhaney Feedyard ( SAD) kapaciteta 115.000 grla, a zatim slede dve farme iz Kolorada (SAD) , Yuma Feedlot (105.000), i Grant Country Feeders – kapaciteta 98.000 grla u turnusu. Na četvrtoj poziciji je farma iz Brazila, Grande Lago, kapaciteta 85.000 grla, a za njom sa prostorom dovoljnim za 75.000 grla, dolazi tovilište XIT Feeders, iz Kanzasa. Isti kapacitet ( 75.000) imaju i dve farme smeštene u Kvinslendu - Australija: Grassdale i Whyalla. Zatim sledi farma Hartley Feeders ( 74.000 ) iz Teksasa. Kraj liste, od 7-10 mesta, popunila su tovilišta iz Kolorada: Coronado Feeders ( 65,000), Cimarron Feeders (64.000), Gilcrest Feedlot (60.000) i Colorado Beef (56.000) grla.
Razvoj ovih mega tovilišta zasnovan je, kako je već rečeno, na ulaganjima u tehnologije, znanje, i razvoj tržišta. Danas, kada se sve više govori i o ekološkim aspektima proizvodnje hrane, ovi modeli su se pokazali kao vrlo efikasni i dobro kontrolisani sistemi. S obzirom na to da se kod nas u Srbiji sve više govori o tome kako povratiti “staru slavu”, i povećati proizvodnju ali i izvoz govedine, ne bi bilo loše razmotriti pre svega organizacionu šemu rada ovih farmi i način na koji funkcioniše podela posla u tovnom govedarstvu, od momenta teljenja, pa do ocene kvaliteta karkasa na liniji klanja.
Dipl. inž. Boris Berisavljević
BONUS VIDEO
