Kada se pita u čemu leži globalna prednost Novog Zelanda u mlekarstvu, odgovor je jednostavan, u travi. Ili preciznije: u tome kako je koriste. Njihov sistem je decenijama građen na sopstvenoj hrani, pašnjacima, znanju farmera i naučnim istraživanjima. To je ono što im i danas obezbeđuje niske troškove i konkurentnost.
U Srbiji se često zaboravlja da pašnjak nije „primitivan način“ proizvodnje, već najjeftinija i najzdravija fabrika mleka koju farmer može da ima. Upravo to je pouka koju treba povući – bez kvalitetnih pašnjaka nema ni održivog mlekarstva.
Pročitaj još: Koncentrat podiže produtivnost, ali je paša najpovoljnija
Kako pokazuju studije DairyNZ-a, koje su dostupne na sajtu ove organizacije, ključ Novog Zelanda je u efikasnom korišćenju pašnjaka. Kako bolje uskladiti rast trave i potrebe krava, kako unaprediti plodnost i genetiku, kako pametnije kombinovati dodatnu hranu. Sve te inovacije rađene su na osnovu realnih uslova na farmama.
Rezultat? Farmeri tamo znaju da svaka uložena para u hranu i reprodukciju krava donosi višestruki povrat. Na primer, samo povećanje stope osemenjavanja za 10% na farmi od 400 krava donosi godišnji profit veći od 5.000 evra.
Umesto da se oslanjamo na skupu uvoznu stočnu hranu, trebalo bi da jačamo ono što nam prirodno pripada, pašnjake. Pored toga što snižavaju troškove, na ovaj način se značajno smanjuje ekološki otisak mlekarstva, jer krave na travi proizvode mleko uz manji unos koncentrata i manju emisiju azota i metana.
Pročitaj još: Gde s enalazi srpsko mlekarstvo?
Dok se Novi Zeland hvali time da su najefikasniji proizvođači mleka na svetu, mi u Srbiji se borimo sa rasparčanim parcelama, zapuštenim livadama i nedostatkom strategije za očuvanje i korišćenje pašnjaka. A upravo to može da bude naš adut, jer zemlje koje imaju travu i znaju da je koriste, uvek će imati prednost.
Travnate površine ne treba da budu luksuz, već osnova profitabilne farme. Ulaganje u očuvanje i obnovu pašnjaka je ulaganje u samoodrživost domaće proizvodnje mleka.
