Od ukupne svetske proizvodnje mleka preko 90% je kravlje, a od ukupne proizvodnje mesa oko 60% čini goveđe. Ove izuzetno vredne namirnice za ishranu ljudi goveda proizvode koristeći uglavnom biljnu, i to pretežno voluminoznu hranu, onu koju čovek ne može da upotrebi u svojoj ishrani. To posebno dobija na značaju sa porastom broja stanovništva, kada se konkurencija za korišćenjem izvora hrane sve više zaoštrava.
U intenzivnim uslovima stočarske proizvodnje goveda, pored kabaste hrane, troše i relativno veliku količinu koncentrata, jer uključenje koncentrata u obrok dovodi do povećanja proizvodnosti. S druge strane, u cilju ostvarenja što ekonomičnije proizvodnje, nameće se potreba da se goveda hrane kabastom hranom, naročito pašom, koja pri određenim uslovima može biti i najekonomičnija hrana za goveda.
Hraniva koja se koriste u ishrani goveda obično se dele na kabasta, koncentrovana i dodatke. Kabasta hraniva imaju veći udeo vlakana (prema uobičajenoj definiciji – iznad 18% sirove celuloze), voluminozna su i u osnovi predstavljaju vegetativni deo različitih vrsta biljaka. Zastupljenost dostupne energije u ovim hranivima je niža po jedinici mase ili zapremine nego kod koncentrata. Pri tome se veći deo energije nalazi u obliku celuloze i hemiceluloze. Koncentrati su hraniva visokog kvaliteta, niskog sadržaja vlakana i obuhvataju: zrnevlje žitarica i leguminoza, sporedne proizvode prehrambene industrije, hraniva animalnog porekla i industrijski proizvedene smeše koncentrata. Koncentrati imaju visok udeo energije po jedinici mase ili zapremine. Energija je obično zastupljena u obliku skroba, šećera i drugih lako dostupnih ugljenih hidrata, masti i ulja.
Problem u klasifikaciji nastaje kod visokokvalitetnih kabastih hraniva, koja po svom sastavu više liče na koncentrovana hraniva. Na primer, lucerka koja u fazi butonizacije može da ima 24% sirove celuloze, odnosno 36% NDF, klasifikuje se kao kabasto hranivo, dok se rezanci šećerne repe sa 17% sirove celuloze i 47% NDF klasifikuju kao koncentrat.
Zelena hrana može biti proizvedena na prirodnim ili sejanim travnjacima, a obično je čine različite vrste trava i leguminoza. Značaj zelene hrane u ishrani goveda je veliki i zavisno od kvaliteta može da čini osnovu obroka ili isključivu hranu krava, priplodnih junica i junadi u tovu. Pri ishrani zelenom hranom postižu se bolji efekti nego kada se ta ista hrana daje konzervisana u vidu sena ili silaže, kao i ako se koristi u vidu paše nego kada se daje košena masa. Upravo najpovoljniji i pod određenim uslovima najekonomičniji način korišćenja zelene hrane je paša. Zavisno od botaničkog sastava i stadijuma razvića trava u momentu korišćenja, visoko proizvodne krave na odličnoj paši mogu i bez koncentrata da proizvedu 20 kg – 22 kg mleka, a junad u tovu ostvare prirast 800 g – 1.000 g dnevno. Međutim, da bi se ostvarila kontiunirana visoka proizvodnja, pre svega mleka, neophodna je odgovarajuća organizacija korišćenja i dopuna paše.
Suva kabasta hraniva
Seno je vrlo bitno hranivo u ishrani goveda u toku zime. Smatra se neophodnom komponentom obroka za: podmladak u prvim mesecima života, visoko bremenita grla i krave u laktaciji. U ishrani goveda seno ima, pre svega, ulogu da zadovolji minimum fizioloških potreba i obezbedi normalno funkcionisanje digestivnog trakta u varenju i iskorišćavanju hrane. Upotreba sena u intenzivnoj proizvodnji u govedarstvu danas se uglavnom ograničava na nekoliko kilograma dnevno po grlu. Najčešće je to dva do četiri kilograma po grlu na dan, a vrlo retko, kod malih i nerobnih proizvođača, seno služi kao osnova ishrane krava tokom zime. Razloga za to ima više. Spremanje kvalitetnog sena je vrlo skup proces, a s druge strane, zbog vremenskih uslova i ljudskog faktora često velike količine sena nisu zadovoljavajućeg kvaliteta. Kvalitet sena je uslovljen hemijskim sastavom i svarljivošću hranljivih materija po pojedinim fazama razvoja biljaka, kao i načinom sušenja i lagerovanja, dužinom čuvanja i načinom korišćenja. Slama i druga gruba voluminozna hraniva mogu da se nađu u obrocima pojedinih kategorija goveda. Najveća mogućnost korišćenja ovih hraniva je u ishrani priplodnih junica od jedne do dve godine i zasušenih krava, a najmanja u ishrani visoko proizvodnih krava tokom laktacije.
Silaža i druga sočna hraniva
Silaža, po nizu svojih osobina, predstavlja najbližu zamenu zelene hrane u ishrani goveda. Različite kategorije goveda, u zavisnosti od vrste i kvaliteta silaže, mogu da je konzumiraju pet do sedam kilograma na 100 kilograma telesne mase. Kod nas u ravničarskim predelima najzastupljenija je silaža kukuruza. U obrocima za goveda, kod nas, često se mogu naći sočna i vodenasta voluminozna hraniva, gde spadaju korenjače, krtole i druga sočna i vodenasta hraniva. To su ukusna sočna hraniva koja veoma povoljno utiču na konzumiranje obroka, varenje i usvajanje hrane, a time i na proizvodnost goveda.
Zrnasta hraniva
U ovu grupu spadaju, kako je ranije izneto, zrnevlje žitarica, leguminoza i uljanih biljaka. Zrnevlje žitarica u ishrani goveda može da se koristi u suvom stanju ili kao visokovlažno silirano zrno. Ono predstavlja najvažniji izvor energije u obrocima svih kategorija goveda. Žitarice se retko u ishrani goveda koriste kao celo zrno, već obrađene. Najčešće se usitnjavaju prekrupljivanjem, što omogućava njihovo bolje mešanje sa drugim hranivima u smeši ili obroku i životinje ih mogu potpunije iskoristiti. Najbogatiji energijom je kukuruz, pa pšenica, ječam, sirak, raž, a najsiromašniji je ovas, zbog visokog sadržaja plevica. Zrnevlje leguminoza se vrlo uspešno koristi kao izvor proteina u ishrani goveda, kao i drugih preživara. Koristi se uvek usitnjeno i to kao sastavni deo smeša koncentrata za sve kategorije goveda. Najukusnije hranivo iz ove grupe je stočni grašak, a najneukusnije pasulj.
Dipl. inž. Zumreta Trtovac
PSSS "Novi Pazar"
