Stočarska proizvodnja u Srbiji je već decenijama na silaznoj putanji. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, godišnji obim ove proizvodnje svake godine opada dva do tri procenta. Poslednjih godina, a posebno nakon pandemije korona virusa, aktuelnog rusko-ukrajinskog rata, konstantan rast cena stočne hrane, mineralnog đubriva i energenata doprineli su tektonskim poremećajima na tržištu stoke i mesa. Nekontrolisani slobodan uvoz, nepovoljan paritet cena, nesigurnost otkupa i plasmana napravili su veliku muku stočarima, posebno proizvođačima svinja. Na sve to došla je i ovogodišnja bezmalo tromesečna suša, a njen uticaj na stočarstvo generalno će se osetiti tek u narednim mesecima. Kako na sve što se događa na tržištu stoke i mesa reaguju stočari, hoće li imati dovoljno hrane da na zimu, koja je na pragu, prehrane stoku i kakva su u ovom momentu njihova očekivanja za budućnost proizvodnje?
– Nekad smo na našoj farmi imali između 50 i 60 krmača, a sada, nakon svega što nas je snašlo na tržištu, jedva oko 30. I taj broj će se skoro smanjiti, jer sin, s kojim zajednički radim u domaćinstvu, planira da ugasi proizvodnju. Najviše nas guši preterano veliki uvoz, kako prasadi tako i svinja i mesa, sa čime na tržištu ne možemo da se izborimo, rekao je Zoran Milićević, predsednik Sabora proizvođača agroprivrede Srbije. Proizvođači svinja su u posebno teškoj situaciji zbog „makaza cena“. Prepušteni tržišnim (ne)prilikama, nekontrolisanom uvozu, kao cikcak otkupnom cenom, sve teže podnose položaj u kome se nalaze. Rezultat takvog stanja je da su mnogi prinuđeni da odustanu od organizovanog tova. Tim povodom oglasilo se i Udruženje odgajivača svinja Srbije (UOSS), navodeći u svom saopštenju da je kriza na našem tržištu nastala zbog nemogućnosti prodaje domaćih svinja i davanja prednosti uvoznicima.
– Od nekadašnjeg najvećeg izvoznika, na pragu smo potpune zavisnosti od uvoza svinjskog mesa. U proteklih pet godina uvoz je sa 300 porastao do 500 odsto, dok tražnja za domaćim svinjama opada, kaže se u nedavnom saopštenju poslatom medijima. Kako navode u ovom udruženju, samo za prvih osam meseci 2023. i 2024. godine uvezeno je blizu 40.000 tona svinjskog mesa, vrednosti od 134 miliona evra. Istovremeno, otkupna cena tovljenika na domaćem tržištu pala je za više od 30 odsto, dok su cene mesa, osim sporadičnih akcija, u maloprodaji gotovo na istom nivou.
Farmere u Srbiji dodatno ugrožava zabrana izvoza svinjskog mesa u EU zbog brojnih nerešenih pitanja, na prvom mestu i dalje prisutne ASK (afričke svinjske kuge). Takve okolnosti idu naruku klaničarima i ostalim prerađivačima, koji formiraju cene koristeći mogućnost izbora – da li će meso uvesti ili sirovine za proizvodnju nabaviti od domaćih odgajivača svinja. – Naši farmeri se potiskuju sa tržišta uvozom ogromne količine smrznutog i svežeg vakumiranog mesa, sa rokom trajanja i do tri nedelje. Nabavna cena mesa iz uvoza je niža, jer se u EU za ishranu životinja koristi jeftinija, GMO sojina sačma, kaže se u saopštenju UOSS, uz napomenu da država ima na raspolaganju mehanizme za zaštitu domaćih proizvođača, kao što su uvozne kvote ili dažbine, ali ih ne primenjuje, zbog čega se zahteva da nadležna ministarstva hitno ograniče prekomeran uvoz, zbog koga se smanjuje stočni fond.
Agroanalitičar Branislav Gulan kaže da je situacija na tržištu svinjskog mesa alarmantna.
– Samo lane uvezeno je oko 300.000 svinja za potrebe klanične industrije, 500.000 prasadi, kao i 30.000 tona svinjskog mesa treće kategorije iz Španije, rekao je Gulan. Svaki sektor u stočarstvu je na neki način ugrožen, a svinjarstvo zasigurno najviše i sa oporavkom ove vrste proizvodnje neće ići lako. Prema procenama Nenada Budimovića, sekretara Odbora za stočarstvo Privredne komore Srbije, u Srbiji trenutno ima oko oko 2,2 miliona svinja, ali se taj podatak mora uzeti uslovno, jer je zbog afričke kuge eutanizirano dosta grla.
– Sada je trenutak kada zaista ozbiljno treba da se pristupi promišljenoj proizvodnji tovljenika i revitalizaciji kompletnog sektora ovog dela stočarstva. Tim pre što je lane zbog bolesti afričke kuge eutanazirano 50.000 životinja, a žarišta ove bolesti se još uvek tu i tamo javljaju. Podizanje nivoa sopstvene proizvodnje je više nego nužno i mora da se uradi pogotovo u uslovima kada nedostaje 10-15 odsto od ukupnog fonda svinja, a uvoz kao opcija sigurno ne donosi rešenje na duži rok, smatra Budimović. Napori države da sa većim subvencijama i ivesticijama doprinesu oživljavanju stočarstva, posebno proizvodnje svinja, svakako zaslužuju pohvalu. Očekuje se da će sve ove mere dati pozitivne rezultate, koji će biti vidljivi za nekoliko meseci i proizvođači svinja konačno, koliko-toliko, biti zadovoljni. Istovremeno, prioritetno se mora pronaći rešenje da se smanji nekontrolisani uvoz i sačuvaju pre svega mali proizvođači.
Takođe, donošenje sistemskih rešenja koje bi podupirala i država i uspostavljanje minimuma konsenzusa u trouglu: proizvođači – prerađivači – trgovci, sa neophodnim uključenjem proizvođača stočne hrane, zasigurno bi dalo rezultate na duže staze. Organizovani tov svinja za poznatog kupca na ovaj način bi vaskrsnuo, a partneri bi se, u kriznim situacijama, međusobno podupirali, umesto što, kao što je sada najčešća praksa, jedni drugima podmeću noge i zadaju niske udarce. Sa započetim većim stimulisanjem stočarske proizvodnje Vlada i Ministrarstvo poljoprivrede tom procesu treba da pruže neophodan dodatni impuls. Sa većim subvencijama i ivesticionim ulaganjem, bez sumnje, doprinelo bi se većem oživljavanju proizvodnje svinja, a ta vrsta podrške ne može biti „ad hok“, već na duži rok i sa jasno izraženom strategijom održivog razvoja.
K.Rajević
