Stočarstvo je grana poljoprivrede prema čijem udelu se određuje razvijenost celokupnog agrara neke zemlje. Sudeći po aktuelnoj situaciji u Srbiji, postoji dosta prostora za unapređenje, kako stočarske proizvodnje tako i celokupne poljoprivrede. Iako se iz budžeta izdvajaju značajna sredstva za unapređenje ove grane, ostvareni rezultati ne ispunjavaju očekivanja. Zašto je to tako i na koji bi način mogao da se unapredi sektor, u ovom broju govori dipl. inž. Boris Berisavljević, svetski priznat stručnjak u oblasti stočarske i poljoprivredne proizvodnje uopšte. Berisavljević je tokom svoje karijere sarađivao sa brojnim organizacijama, poput FAO, Evropske banke za obnovu i razvoj, radio je u svetski priznatim kompanijama poput ABS global, Wellard group, ALTA genetics, Semex... Ogromno iskustvo kvalifikovalo ga je da, kao vrhunski stručnjak, učestvuje u razvoju održivih stočarskih, ali i drugih poljoprivrednih rešenja u više od 30 zemalja. Boris je, takođe, dugogodišnji saradnik lista „Poljoprivrednik“ i u našem listu nesebično prenosi iskustva drugih zemalja, s ciljem informisanja i obrazovanja agrarne javnosti.
– Kako ocenjujete trenutnu situaciju u stočarstvu, pre svega u govedarstvu u Srbiji?
– Da bih odgovorio na ovo pitanje, prvo bismo morali da se nekako dogovorimo kako da definišemo kategriju „stočar“, mada ona kao takva i ima neku definiciju koju statistika prepoznaje. Ali ako bih morao „u dve reči“ da opišem stanje u stočarstvu, a posebno govedarstvu, onda bih rekao da najveći prostor za napredak postoji u oblasti organizovanja. Imamo zaista veliki broj udruženja, što govori o potrebama stočara da podignu nivo svoje funkcionalnosti, i to je pozitivno. Ono što bi bilo potrebno, da bi udruženja zaista funkcionisala kao takva, jeste da država podeli ili u potpunosti prebaci deo aktivnosti i obaveza na njih i omogući im da direktno učestvuju u kreiranju kratkoročnih mera i globalnih strategija, ali i da snose punu odgovornost za svoje odluke. Ovako, za udruženja najčešće saznamo tek onda kada se traktori popreče nasred puta ili krene prosipanje mleka po trgovima i ulicama. Takva slika ne treba nikome, niti se bilo kakva pozitivna inicijativa može generisati iz te situacije. Ono što stočarstvo Srbije čini održivim ili ne, ogleda se u resursima, kako ljudskim, tako i tehničko-tehnološkim, zatim povezanosti i uticaju farmera u lancu proizvodnje, prerade i plasmana. Tu je, naravno i uvek aktuelno pitanje novca, odnosno dostupnost sredstava, pod uslovima koji neće pomeriti situaciju od „loše ka gorem“, nego će zaista biti u funkciji prosperiteta gazdinstava. Nažalost, moram da kažem da je govedarstvo na niskim granama, i da je u proseku produktivnost grla niska, pa je, samim tim, kod većine stočara proizvodnja skupa, što nije put ka održivosti.
– Možete li da napravite paralelu u pristupu govedarskoj proizvodnji (bilo mesa, bilo mleka) u svetu i kod nas?
– Uporediti stanje u Srbiji sa svetskom situacijom nije nimalo lak zadatak. Ako pričamo o otkupnoj ceni, ona je za prošli mesec na svetskom nivou bila $0,44 dolara za kilogram standardizovanog mleka, odnosno mleka sa 4,4% mlečne masti i 3,3% proteina. Zemlje EU se mogu pohvaliti najvišom cenom od 0,61 USD/kg, koju imaju farmeri u Nemačkoj. Ako pokušamo tako da napravimo neku paralelu, onda nailazimo na činjenicu da Srbija zapravo nema standardizovanu cenu mleka (nedirigovanu ili utvrđenu), te nam ovaj napor pada u vodu. Proizvodnja po grlu bi mogla da nam posluži kao drugi parametar za upoređivanje, ali onda tu imamo jednu Indiju, koja sa proizvodnjom od dva-tri litra po kravi dnevno, zapravo važi, ne samo za najvećeg proizvođača mleka u svetu već je to i zemlja koja ima najveći skok proizvodnje iz godine u godinu. Trendovi u svetu vode ka smanjenju troškova proizvodnje, usaglašavanju sa standardima, koji se naročito odnose na ekologiju i racionalizaciju upotrebe resursa, kao odgovor na klimatske pormene, i podizanje nivoa znanja i veština na nivou farme. Posebno ubrzano se šire modeli koje forsiraju veliki prodajni lanci, koji sa jedne strane razvijaju svoje brendove, ulažu u sopstvene proizvodne pogone, i/ili čvrstim ugovorim vezuju farmere za sebe. Ovim ugovorom se definiše zapravo sve, uključujući i strategije koje se odnose na odgajivačke programe, a o kvalitetu mesa i mleka da i ne govorimo. Sve nabrojano vidim i kao potencijalnu opasnost za naša gazdinstva, koja se nedovoljno brzo prilagođavaju ovim trendovima. Naravno, postoji još dosta zemalja gde se proizvodnja mleka i mesa posmatra više sa stanovišta ruralnog razvoja, gotovo više kao socijalna kategorija, a manje kao ekonomska, što je krajnji cilj svake proizvodnje. Mislim da bi trebalo da „ostavimo svet na miru“, a da se okrenemo oko sebe i pogledamo šta su to susedne zemlje uradile dobro, a šta ne, da takve modele prilagodimo našim nacionalnim i ekonomskim interesima gazdinstava, i vrlo profesionalno i argumentovano usmerimo sredstva, resurse i vreme u dalji razvoj mlečnih i govedarskih farmi u Srbiji.
Kakve su prognoze za budućnost stočarstva?
Zašto se ne ostvaruju očekivani efekti, pročitajte u novom broj lista "Poljoprivrednik" koji je u prodaji!
Aleksandra Milić
