Letići su među prvima imali svoju tezgu na Futoškoj pijaci

Nadaleko se zna da su salaši karakteristični za Vojvođansko podneblje i da ponosno svojim tradicionalnim izgledom i životom, prkose modernom vremenu. Reč salaš potiče od mađarske reči szállás i predstavlja poljsko imanje na kome je izgrađena kuća, kao i ekonomski objekti - čardak, staja. Salašarske kuće, građene su od potpuno prirodnih materijala koji je bio dostupan na samom salašu ili u bližoj okolini. Za gradnju je korišćena zemlja, čerpić, nepečena cigla sušena na vetru i suncu, ali i materijal pleter, koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom.

Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Interesantno je da su tu boravile i po tri generacije jedne porodice.

I porodica Letić sa Čeneja je deo salašarske istorije ovog mesta. Nada i Dejan Letić su se vratili iz Novog Sad na Čenej, devedesetih godina prošlog veka na Dejanovu dedovinu. Dejan je salaš zavoleo još kao dete kada je dolazio u posetu kod bake, dede i strica koji su se bavili poljoprivredom.

 Iako ne Čeneju ima puno Letića i uglavnom su ratari ko Dejana je drugačije. U ovoj porodici povrtarstvo zauzima posebno mesto i to je jedna od retkih čenejskih familija gde je povrtarstvo prioritet. Stric Ljubomir, obrađivao je 10 ha oranica na kojima je isključivo gajio povrće. Bavili su se proizvodnjom povrća na veliko i gajili krompir, karfiol, papriku, lubenice. Letići su među prvima imali svoju tezgu na Futoškoj pijaci, a svoje proizvode vozili su i u Bosnu i Hrvatsku. Proizvodnja se odvijala na njivi na otvorenom.

Kako su i Nada i Dejan završili poljoprivrednu školu salaš na Čeneju ih je privlačio i budio u njima želju da se i sami oprobaju u povrtarstvu. Kao svadbeni poklon dobili su staklenike s centralnim grejanjem površine 200 kvadrata. Početak je bio skroman, počeli su s prizvodnjom rasada povrća za svoje potrebe, a i za prodaju. U tom periodu, to je dobro išlo jer je tada svaka kuća imala svoju baštu za svoje potrebe. Puno rasada su uspešno prodavali baš na Čeneju.

- Od tada dosta se promenilo, kaže Nada Letić. - Danas, retko koja kuća ima baštu. Sade još jedino starije žene, po 5 – 10 strukova paradajza, paprike. I tako polako nestaje baštenska salašarska proizvodnja.

Ipak, Letići su ostali verni povrtarstvu. Pogotovo što su došli na Čenej da bi zdravo živeli i sami proizvodili hranu. Počeli su s salatom, rotkvicama, lukom. Imaju veliki plac i radili su proizvodnju i na otvorenom, a bilo je i godina kada je sav trud potukao led. Sve je ukazivalo na to da je neophodno unaprediti proizvodnju. Među prvima su iz Mađarske doneli protivgradnu mrežu kako bi zaštitili usev u polju ali su odlučili i da ulažu u plastenike da bi proizvodnja bila sigurnija.

Težili su napretku u ovom poslu i da budu korak ispred. Pogotovo što su se od samog početka rukovodili idejom da u njihovoj proizvodnji bude što manje zastupljena hemija. Jedino su u osnovnoj obradi koristili mineralna đubriva, a sve dalje se zasnivalo na puno ručnog rada. Na ovaj način nisu mogli da proizvedu velike količine povrća, tako da na pijaci nisu bili konkurentni konvencionalnim proizvođačima.

U životu ipak postoji neka vodilja koja usmerava kojim putem krenuti pa je tako bilo i sa Letićima. Imali su sreću da je pored njihove pijačne tezge bila i tezga Andrije Vozara, povrtara iz Kisača, koji je među prvima krenuo s organskom proizvodnjom povrća. Svojom pričom i zdravim proizvodima zainteresovao je Letiće.

Presudna je bila 2010. kada definitivno donose odluku da se oprobaju u organskoj proizvodnji. Prijava za organsku sertifikaciju je počela godinu dana kasnije, a 2013. dobili su sertifikat.

- Iako smo i do tada radili po principima organske proizvodnje, dobijanjem sertifikata naše povrće je dobilo na vrednosti i otvorena su mnoga vrata za prodaju do kojih se do tada nije moglo stići, ističe Nada Letić.

Kontrola proizvoda se obavlja dva puta godišnje što je garant da je proizvod organskog porekla.

- Da bi povrće bilo organsko, neophodno je puno ljubavi ali i ručnog rada, plevljenja, kopanja, redovno vođenje dnevnika proizvodnje povrća – šta je korišćeno, koliko puta, koje organsko đubrivo, zalivanje i da li se to sve slaže spram količine upotrebljenog semena, objašnjava Nada.

S obzirom na to da na našem tržištu nema organskog semena, kupuje se konvencionalno - netretirano. Da bi se dobilo odobrenje korišćenja semena u organskoj proizvodnji, ta vrećica s deklaracijom i računom šalje se u Ministarstvo poljoprivrede

Danas Letići imaju dvanaest plastenika na 2 ha. Tokom cele godine bere se povrće. Trenutno za berbu je prispelo povrće iz postrne setve – spanać, rotkvica, blitva, kelj lišćar, azijski miks – 10 vrsta salate, matovilac, potočarka, rukola, kupus.

 Proizvodna godina počinje u februaru kada kreće setva - kupusa, kelerabe, mrkve, krastavca, paprike, paradajza, dinja, lubenica, čeri paradajza, graška, boranije. Letići planiraju da iskoriste i parcelu od 1,37 ha na otvorenom na kojoj je već treću godinu lucerka, kako bi je pripremili za proizvodnju. S obzirom na to da tu nemaju sistem za navodnjavanje postaviće solarne panele kako bi maksimalno bili ispoštovani principi organske proizvodnje.

Kako kaže Nada, tradiciju čenejskih povrtara neguju još samo dve porodice od kojih se jedna bavi organskom proizvodnjom, a jedna konvencionalnom.

Organska proizvodnja je porodičan posao u koji su uključeni svo troje Letića. Najlepše od svega je što njihov sin Damir koji je završio elektrotehniku i po zanimanju je programer, želi još više da unapredi ovu proizvodnju.

Letići subotom svoje proizvode prodaju na novosadskoj Ribljoj pijaci, na tezgi u Organskoj ulici. Kupci im dolaze i na kućni prag, a sreda je dan za kućnu dostavu porudžbina.

Bez obzira na to što su cene organskih proizvoda više od konvencionalnih, sve se proda. Tako se spanać prodaje po ceni od 600 dinara, rotkvice 120, kelj 150, pakovanje salate 180, paradajz 500. Kupci dobro znaju da prepoznaju zdrav i kvalitetan proizvod.

Takođe, puno znači što je Grad prepoznao značaj organske proizvodnje i refundira proizvođačima troškove sertifikacije, semenskog materijala, analize zemljišta, vode, nabavke novih mašina, skoro svega što je neophodno u organskoj proizvodnji.

- Na taj način organska proizvodnja je dostigla jedan bolji, viši i kvalitetniji nivo, ukazuje Nada Letić.

Takođe, vodi se računa i o usavršavanju pa Grad organizuje stručne ekskurzije kako bi se što više unapredila proizvodnja.

Iako se povrtarska proizvodnja menjala i prilagođavala potrebama kupaca, najlepše je što još uvek živi na čenejskim salašima, u dodiru s tradicijom i prepoznatljiva po svojim zdravim proizvodima.

Tamara Gnip

Projekat "Očuvanje tradicije i zanatstva vojvođanskih sela“ je sufinansiran sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama koji je dodelio sredstva.