669519497885b9c025270d411765178842979.webp)
Dobrovoljci iz Like i Hercegovine bili su veoma cenjeni vojnici u Prvom svetskom ratu i čini se da su se u ratnim okolnostima snalazili bolje nego u mirnodopskim. Mnogi od njih su, vrativši se sa fronta, zatekli zgarišta na mestu nekadašnjih domova i shvatili da će život ponovo morati da grade od nule. Umesto da ga podižu na kamenu i neplodnoj zemlji setili su se naredbe Vrhovne komande da će se posle oslobođenja svim ratnim dobrovoljcima dati zaslužena nagrada i to od zemlje zaostale od veleposednika u i grofova u Vojvodini. Deo dobrovoljaca došao je tako na pustaru Marija Majur koja se nalazila u blizini pruge Novi Sad - Subotica. Tu je postojala mala železnička stanica i završetak kraka industrijska pruge grofa Rudolfa Koteka. Pustara, koja je nosila ime po grofovoj ćerki Mariji, sem dobrog položaja pored pruge, nije mnogo nudila novim stanovnicima. Tu su bile dve zgrade za biroše koje su naselili dobrovoljci i odatle počeli da grade selo, kasnije nazvano Stepanovićevo, ni iz čega.
Među naseljenim dobrovoljcima zemlju je dobila i jedna žena, heroina Velikog rata čije se ime danas izgovara sa ponosom i poštovanjem - Milunka Savić. Ona je zajedno sa nekadašnjim ratnim drugovima radila sve poljoprivredne poslove i pisala istoriju sela koje je 27. novembra 1927. jednoglasnom odlukom meštana, dobilo sadašnje ime po vojvodi Stepi Stepanoviću. Stepanovićevo je, inače, najmlađe vojvođansko selo.
Mobe podigle selo
Meštani su se ranije uglavnom bavili poljoprivredom - ratarstvom i stočarstvom, a zabeleženo je da su u početku sve veće poslove obavljali zajednički u mobi i priskakali jedni drugima u pomoć kada god je to trebalo. Ova upućenost jednih na druge vodi poreklo od zajedničkog života u zgradama pustare. Kada nije bilo posla organizovana su prela i slave na kojima se okupljalo čitavo selo i na kojima su se trudili da očuvaju tradiciju i folklor krajeva iz kojih su došli. Može se reći da je sloga podigla selo i tako je bilo sve do početka drugog svetskog rata. Tada je okupator proterao stanovnike koji su krenuli na različite strane, mnogi od njih put nekadašnjih domova u Lici, Hercegovini...U kuće koje su podigli uselili su se stanovnici iz Mađarske. Do Drugog svetskog rata u selu je podignuto 315 kuća, a Mađari koji su tu boravili tokom rata podigli su još stotinak. Kraj rata označio je ujedno povratak Stepanovčana u selo koje su, ne tako davno, podigli.
Od tada do danas u selu se relativno mirno živi. U selu postoji sve ono što je neophodno za savremen život. Tu je osnovna škola, ambulanta, pošta... Postoji izuzetno dobra povezanost sa obližnjim Novim Sadom, do kojeg se stiže gradskim prevozom, a uskoro treba da proradi i savremena pruga zahvaljujući kojoj će meštanima Stepanovićeva do Novog Sada trebati samo deset minuta.
Kulturna stanica novo mesto okupljanja
Pre godinu dana u selu je osnovana Kulturna stanica koja je deo mreže kulturnih stanica Grada Novog Sada i čiji je zadatak da meštanima sela omogući kulturne i edukativne sadržaje jednako kvalitetne onima koji se organizuju u Gradu.
-Prošle godine u septembru otvorena je Kulturna stanica čiji cilj je decentralizacija kulture, odnosno da ona bude dostupna svima i da kvalitet sadržaja koje nudi bude isti kao, na primer, u Novom Sadu. Stanica u Stepanovićevu je deo mreže koju čini 11 kulturnih i ni jedna, uključujući one koje se nalaze u samom Novom Sadu, nema ovoliki prostor, objašnjava Milana Marčetić koordinatorka kulturne stanice Stepanovićevo.
Početak rada stanice označen je koncertom Stefana Milenkovića, i od tada ređali su se brojni koncerti, predavanja, projekcije filmova, organizovane su različite radionice, kursevi i to sve besplatno.
- U početku je bilo malo nepoverenja, jer ljudi jednostavno nisu verovali da sve ove sadržaje dobijaju potpuno besplatno. Vremenom se priključivalo sve više njih, ne samo iz našeg sela, već i iz okolnih. Trenutno najpopularnije su školica baleta za decu i ikonopisačka radionica. Školicu baleta vodim ja i kao nastavnik klasičnog baleta u državnoj školi u Novom Sadu odgovorno tvrdim da deca dobijaju isti nivo obrazovanja kao ona u gradu, kaže Milana Marčetić.
Naša sagovornica kaže da je Kulturna stanica uspostavila odličnu saradnju sa osnovnom školom "Aleksa Šantić", sa vrtićem, udruženjem žena "Lazarica", KUD-om "Stepino kolo". Svi oni počeli su da organizuju svoje aktivnosti, okupljanja, koncerte pod okriljem "Kulturne stanice". Ostvarena je i saradnja sa Maticom srpskom zahvaljujući kojoj je organizovano predavanje o dobrovoljcima koji su podigli selo.
Ovde bi priču mogli da zaokružimo i vratimo na početak u vreme kada je celo selo bilo pod jednm krovom, u starim biroškim zgradama, kada su se družili, sve zajedno radili i tako napredovali. Možda je upravo prostor Kulturne stanice, nekadašnjeg Doma kulture, i jedno vreme fabrike, karika koja nedostaje u povezivanju stanovnika i njihovom vraćanju zajedništvu, kulturi, tradiciji, zanatstvu, ali i modernim tehnologijama i sveukupnom napretku.
Tekst i foto: Aleksandra Milić
Projekat "Očuvanje tradicije i zanatstva vojvođanskih sela“ je sufinansiran sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama koji je dodelio sredstva.
