Život i rad u gradovima širom sveta, a potom povratak pčelama u Šumadiji – to je, ukratko, priča Vladimira Šešlije, Beograđanina koji porodičnu tradiciju pčelarstva čuva na imanju u okolini Male Moštanice, četrdesetak kilometara od prestonice. Ljubav prema pčelama i posvećenost ovom poslu nasledio je od roditelja.
– Otac i majka su prvi počeli da se bave pčelarstvom. Otac je bio oficir, a zanimljivo je da je odrastao u samom centru Beograda, na Terazijama. Uvek sam ga zadirkivao da je došao u centar grada da gaji pčele i da ih pušta da „ujedaju narod“. On bi se samo smejao i govorio da pčele mogu da žive svuda gde ima prirode. U to vreme nisam bio naročito zainteresovan za pčelarstvo – priseća se naš sagovornik.
Porodica se često selila zbog prirode očevog posla. Pre dolaska u Beograd sredinom šezdesetih godina živeli su u Sarajevu, Somboru, Splitu, Podgorici… Ipak, gde god da su boravili, interesovanje za pčele nije izostajalo.
– Gde god bismo se nastanili, otac je stvarao pčelinjak, a kada smo odlazili, pčelinja društva je poklanjao – kaže Vladimir.
Po povratku u Beograd, njegov otac je sa prijateljem Božom Petrovićem, dugogodišnjim predsednikom Društva pčelara Beograd i jednim od najznačajnijih imena jugoslovenskog pčelarstva, nastavio da razvija ovaj posao i aktivno učestvuje u radu udruženja, kao i u pokretanju poznatog međunarodnog sajma na Tašmajdanu.
Pravu vezu sa pčelarstvom Vladimir je uspostavio mnogo kasnije, posle bogate karijere u građevinarstvu i dugogodišnjeg rada u inostranstvu.
– Po struci sam građevinac i radio sam u Energoprojektu. Od četrdeset godina radnog staža, čak 21 godinu proveo sam u inostranstvu – u Libiji, Engleskoj, Nemačkoj, Rusiji i drugim zemljama. Kada sam se 1998. vratio iz Rusije, ponovo sam aktivirao očev i majčin pčelinjak, koji je nakon očeve smrti 1984. bio zapušten.
Upravo u Rusiji, kako kaže, rodila se prava ljubav prema pčelama. Druženje sa profesorima i akademicima, koji su ga vodili na svoje dače uz Volgu, gde je gotovo svako imao mali pčelinjak, bilo je presudno.
– Tada sam odlučio da nastavim porodičnu tradiciju. Veliku podršku imao sam i od Dušana Moskovljevića, koji mi je u šali rekao da ću postati pravi čovek tek kada postanem pčelar – kaže Šešlija.
Od tada, njegov pčelinjak neprestano raste. Počeo je sa tri košnice, a danas ima između 260 i 300 pčelinjih društava.
– To je već veliki pčelinjak, ali za mene pčelarstvo nije posao, već ljubav. Posle svih godina rada u građevini, sada želim da slobodno vreme posvetim pčelama i imanju – ističe on.
Sa tolikim brojem košnica, selidba pčela je neophodna. U okolini Beograda nema dovoljno paše, pa u julu pčele seli u Vojvodinu, najčešće u Banat, gde ima suncokreta i livadskih biljaka.
– Bez Banata nema ozbiljne paše – kaže Šešlija.
Najčešće proizvodi med i vosak, jer za širenje asortimana trenutno nema dovoljno vremena. Veći deo meda prodaje prijateljima, dok je tržišna cena na veliko znatno niža nego u direktnoj prodaji.
Ipak, ekonomija pčelarstva danas je sve zahtevnija. Troškovi održavanja i selidbe pčelinjaka su visoki, a zarada neizvesna.
Poseban izazov predstavljaju klimatske promene. Nestabilne paše, mrazevi koji uništavaju voće i bagrem, direktno utiču na prinose i kvalitet meda.
Jednu od najtežih godina doživeo je nedavno.
– Tokom 2024. imao sam skoro 200 košnica na paši u Banatu. Kada sam ih vratio, u životu je ostalo samo četrdeset. To je bio ogroman gubitak. Tek ove godine uspeo sam da obnovim pčelinjak – kaže Šešlija, čiji je pčelinjak samo godinu ranije, 2023, proglašen za najbolji u Srbiji.
Znanje je sticao od najistaknutijih stručnjaka, poput profesora Jovana Kulinčevića, ali i brojnih drugih uglednih pčelara i naučnika.
Stečeno iskustvo rado deli sa mlađima – svake godine na njegovo imanje dolazi desetak mladih pčelara koji žele da nauče ovaj zanat.
Ipak, primećuje da interesovanje opada, naročito nakon poplava 2014. i niza nepovoljnih godina za pčelarstvo. Mnogi su odustali zbog velikih ulaganja i nesigurne zarade.
Uprkos svemu, Šešlija veruje da pčelarstvo ima posebnu čar.
– Pčelarstvo je posebna vrsta zavisnosti. Ko se zaljubi u pčele, taj ih nikada ne napušta – kaže kroz osmeh.
Zato planira da naredne godine provede upravo tamo gde se najbolje oseća – među košnicama, na svom imanju od osam hektara, sa voćnjakom, vinogradom i pčelinjakom.
Iako njegovi naslednici za sada ne pokazuju interesovanje za ovaj posao, nada se da će neko od njih ipak nastaviti porodičnu tradiciju – jer pčelarstvo nije samo zanimanje, već veza sa prirodom, precima i osnovama života od kojih zavisi čovečanstvo.
A. Milić
Foto: Privatna arhiva
Na slici: Vladimir Šešlija
Projekat „Selo juče, danas i sutra – život sela na području lokalnih samouprava Beograda“ sufinansiran je iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijata za informisanje. Stavovi izneti u projektu ne moraju nužno odražavati stavove organa koji je dodelio sredstva.
