U Banatu, u selu Sakule, jutro počinje zvukom traktora. Magla se još vuče nisko iznad atara, a po njivi se vidi samo silueta mladića koji tanjira zemlju. Na prvi pogled, prizor isti kao mnogo puta do sada. Ali iza tog prizora stoji nova generacija domaćina koja zna da poljoprivreda danas nije samo stvar tradicije, već i promišljenog upravljanja rizikom. Živica Lazin, 32-godišnji poljoprivrednik, primer je upravo toga: kako spojiti nasledstvo i napredak, i kako kroz raznolikost obezbediti sigurnost.
Lazini su pet generacija na istoj zemlji. Kuća u kojoj živi sa suprugom i dvogodišnjom ćerkom, pod istim krovom s roditeljima, pamti i bolje i teže godine. Otac i majka godinama su stvarali gazdinstvo koje je preživelo sve, od suša do niskih otkupnih cena. Živica je to posmatrao iz prve ruke, shvatajući da poljoprivreda nikada nije bila samo posao, već životni poziv. Nakon završetka više škole, nije se dvoumio, umesto da traži posao u gradu, odlučio je da se vrati kući i nastavi ono što su njegovi roditelji započeli.
-Nema te plate koja može da zameni osećaj kad vidiš da tvoja zemlja rađa, često kaže. I to nije samo fraza, u njegovom slučaju to je način razmišljanja. Od dana kad je preuzeo gazdinstvo, cilj mu je bio jasan, unaprediti proizvodnju, povećati površine i napraviti sistem koji može da izdrži lošu godinu. U tome je i uspeo.
Pročitaj još: Svirajte momci, ovo su dedini novci!
Porodica Lazin danas obrađuje 200 hektara, pod ratarstvom i povrtarstvom. Na oranicama se smenjuju pšenica, kukuruz i suncokret, ali njihov adut je beli luk. Već 20 godina uzgajaju ga sa sigurnošću i iskustvom koje retko ko ima. -Prošli smo sve, suše, bolesti. - Sad znamo gde greške ne sme da bude, kaže dok objašnjava da radnici upravo sad obavljaju setvu. Beli luk im je, kaže, uvek bio „kultura koja vadi stvar“ kad sve drugo zakaže, on ih drži na površini.
Ove godine kukuruz je podbacio. Suša i visoke temperature desetkovale su rod, pa će se Živica u narednom periodu više okrenuti kulturama koje daju sigurnije prinose. Pšenica se pokazala kao stabilna ove godine, a sorte KWS Marvel i RWA Sofru dale su odlične rezultate. Na osnovu toga već planira naredni ciklus setve i promenu odnosa useva na njivama. To je upravo ono što mnogi poljoprivrednici izbegavaju da rade, da na vreme prilagode plan setve tržištu i uslovima. Za Živicu, međutim, to nije stvar luksuza, nego preživljavanja. - Diverzifikacija nije nešto što se radi da bi bilo zanimljivo već je jedini način da opstaneš, objašnjava. Upravo u tome i jeste njegova snaga, u sposobnosti da spoji tradiciju i racionalnost. Dok mnogi i dalje sve polažu na jednu kulturu, on jasno vidi da budućnost poljoprivrede leži u različitosti. Kombinacijom ratarskih i povrtarskih kultura smanjuje rizik i održava stabilnost prihoda, a svaka godina donosi nova iskustva i prilagođavanja.
Zatekli smo ga u trenutku kad priprema njive za setvu ozime pšenice. Zemlja je već dobila svoje đubrivo, a traktor ujednačeno vuče tanjiraču. Tanjiranje, objašnjava, nije samo formalnost već je osnova svake naredne operacije. Njime se usitnjavaju biljni ostaci, zatvara vlaga i stvara mrvičasta struktura zemljišta, što direktno utiče na klijavost i prinos. - Ako tanjiraš površno, na proleće plaćaš ceh, kaže Živica, proveravajući dubinu noževa. Njegova njiva deluje gotovo pedantno, tragovi su pravilni, zemlja usitnjena taman koliko treba, bez zbijenih delova. Taj odnos prema detalju vidi se u svemu što radi.
Planova ima i više nego dovoljno. U skorijem periodu planira da uvede nove povrtarske kulture, crni luk i cveklu. Zna da bez navodnjavanja od toga nema ništa, pa pažljivo prati konkurse kako bi mogao da nabavi tifon i uvede sistem za navodnjavanje. Kaže da će već prvi konkurs na kojem bude mogao da konkuriše biti iskorišćen. - Navodnjavanje nije trošak, to je ulaganje u sigurnost, tvrdi.
Živica redovno koristi sve subvencije koje država pruža i pažljivo prati javne pozive. Preko Fonda za razvoj poljoprivrede ostvario je pravo na kredit od pet godina bez kamate, što će mu, kaže, mnogo značiti u daljem razvoju gazdinstva. Tim sredstvima planira da nabavi novu priključnu mehanizaciju i proširi dalju proizvodnju.
Upravo je u proizvodnji belog luka napravio najveći iskorak. Uspeo je da gotovo eliminiše potrebu za sezonskim radnicima zahvaljujući modernizaciji procesa. Mehanizovao je sadnju, vađenje i čišćenje, pa se danas u poslu oslanja isključivo na porodične ruke, svoje, roditeljske, suprugine i bakine. Taj zatvoreni krug, u kome svako zna svoj deo posla, omogućava da sve funkcioniše i bez dodatne radne snage. - Nema bolje radne etike od one porodične. Kad svi vuku na istu stranu, posao ide, kaže, ne skidajući pogled sa njive.
Njegova priča pokazuje da diverzifikacija u poljoprivredi nije samo pojam iz stručnih tekstova. Ona znači da se domaćin mora prilagoditi promenama, da planira i razmišlja unapred, da ne zavisi od jedne kulture ni od jednog tržišta. Dok jedni čekaju da vide kakva će godina biti, Živica je odavno naučio da sigurnost u poljoprivredi ne dolazi od sreće, već od pametne raspodele rizika.
U vremenu kada mnogi mladi beže sa sela, Živicin povratak na imanje pokazuje da to ne mora da znači korak unazad. Naprotiv, može da znači novi početak, ali na zdravim osnovama. Njegova odluka da se ne odrekne zemlje, već da je modernizuje, primer je kako poljoprivreda u Srbiji može da izgleda kada se znanje i iskustvo spoje sa upornošću i poštovanjem prema tradiciji.
Na kraju dana, dok spušta mašinu i gasi traktor, njiva iza njega ostaje spremna, uredna, poravnata, spremna za novu sezonu. I dok sunce polako zalazi nad Sakulama, deluje kao da se ceo taj kraj smirio u tišini koja nosi jedno staro, a uvek isto obećanje:
zemlja će dati onome ko zna kako da joj priđe, s poštovanjem, trudom i raznolikošću.
N.P.
