Kada sam prošle godine otišao u gostujući lov u Republiku Češku, znao sam da odlazim u državu duge i bogate lovačke tradicije, koja je deo identiteta tog, nama bliskog i bratskog naroda. Sa druge strane znao sam da Česi neguju i cene lovačku tradiciju i rituale ali nisam mogao da zamislim koliko daleko to ide. Naime, kada smo uspešno završili lov na srndaća, odstreljenoj divljači je ukazana neverovatna pažnja, sve uz poslednji zalogaj i odavanje poslednje pošte sviranjem u lovački rog i par prigodnih oproštajnih reči. Moram reći da je to bio izuzetan lovački doživljaj i kada čovek sve to vidi, oseti se ponosan i srećan što je lovac koji poštuje tradiciju, koja datira još iz doba drevnih vitezova i starog plemstva.
Zelena grančica
U dugoj istoriji lovstva, oblikovali su se lovački običaji i navike, koje se čuvaju i upotpunjuju i danas, jer su sastavni deo kulture i narodnog identiteta. Lovački običaji na našim prostorima su sastavni deo kulture srednje-evropskih naroda i zato su naši lovački rituali dosta slični onim pomenutim, češkim. Praktikuju se u različitim prilikama, i treba da daju osnovni ton susretima lovaca, zavisno od prigode, situacije i vrste okupljanja. To mogu biti druženja i skupovi, usled uspeha lovačke organizacije ili pojedinačnog uspeha lovca, a najpoznatiji naš lovački simbol je zelena grančica, koja je u suštini staleški znak lovaca koji se nosi prilikom svih priredbi koje su namenjene lovcima i lovačkim organizacijama. Za zelenu grančicu upotrebljava se vršak grančice četinarskog ili lišćarskog drveta, koja se zatakne na levu stranu lovačkog šešira.
Svakako jedan od naših najvažnijih rituala je simbol poslednjeg zalogaja divljači oličen u zelenoj grančici, koju lovac stavlja ulovljenoj divljači u zubalo, pored nje (kada je u pitanju npr.vuk) ili u kljun. Na taj drevni način, pravi lovac simbolično se odužuje divljači za njenu žrtvu, odnosno zahvali joj za trofej, koji mu je lovnom veštinom ali i voljom boginje Artemide pripao. Kako starodrevni kodeksi propisuju poslednji zalogaj-grančicu, lovac uvek treba da odlomi rukama, a ne da odreže nožem ili sekirom. To se čini na kraju lova, kada je divljač već položena na desnu stranu tela, sa levim bokom nagore. Lovac treba da klekne pored divljači i da joj sa poštovanjem preda zelenu grančicu. Po pravilu, poslednji zalogaj predaje lovac koji je divljač odstrelio, a klečanjem na jednom kolenu i simbolički se ukazuje poštovanje plenu. Nikako nije prihvatljivo da se lovac slika tako što će staviti jednu nogu na glavu ili telo odstreljene divljači jer se time iskazuje nepoštovanje, a taj bizarni običaj datira iz kolonijalnog doba.
Lovčeva grančica
Grančica plena ili lovčeva grančica je vrh grančice četinarskog ili listopadnog drveta, kao dokaz lovački ispravnog ulova krupne divljači bilo koje vrste, a lovac je nosi na desnoj strani lovačkog šešira. Kada je lovac sam u lovu, na kraju lova grančicu plena odlomi i zatakne je na šešir sa desne strane. To uradi odmah, pošto je divljač položio na desnu stranu tela i u zubalo joj stavio poslednji zalogaj. Lovac nosi grančicu plena samo na dan lova određene divljači, jer grančica na lovačkom šeširu znači da je taj dan lovac lovački ispravno ulovio divljač i to je svojevrsni znak ostalim kolegama da je lov bio uspešan.
U lovu, kada je pored lovca i lovački drug ili je lovac ulovio divljač u grupnom lovu, lovčeva grančica se uručuje na sledeći način. Kada lovac stavi u zubalo krupne divljači poslednji zalogaj, on i lovnik stanu pored divljači okrenuti jedan prema drugom. Oba lovca imaju na glavi lovački šešir i pušku na levom ramenu, sa ustima cevi okrenutim nagore. Lovnik polaže grančicu na smrtonosnu ranu i zatim je posle odgovarajućeg govora, levom rukom ponudi lovcu. Kraći govor se završava čestitanjem. Lovac levom rukom prihvata grančicu, a desnom se rukuje sa vođom i zahvali mu se. Zatim lovac skida šešir i grančicu stavi na desnu stranu svog lovačkog šešira. U grupnom lovu vođa grupe lovaca na isti način uručuje grančicu lovcu krupne divljači.
Kako se ulov nosi i odlaže
Poštovanje prema ulovljenoj divljači izražava se i pravilnim nošenjem plena. Dostojno ponašanje prema ulovljenoj divljači, od lova, nošenja, odlaganja, prevoza i skladištenja je sastavni deo lovačke etike koja se pokazuje u odnosu prema divljači. Vremenom su lovci odredili i uobličili određena pravila za propisno nošenje određene vrste divljači. Za sve vrste divljači važi pravilo da se ne nose skriveni, jer to aludira na lovokradice i krivolovce, kojih se svaki pravi lovac može samo stideti. Kada se divljač stavi u ranac, lovački prsluk ili torbu, mora se obavezno izdaleka videti neki njen deo (glava, rep i sl.). Lovački ispravno i zakonito ulovljena divljač pred lovcima nikada se ne skriva, ne nosi tajno niti ubacuje u gepek vozila da niko ne vidi. Pri tome treba napomenuti da se pred javnošću ne hvali ulovljenom divljači, pri čemu posebno nagalašavam kao nedopustiv primitivni običaj da se npr. ulovljeni vuk ili vepar nosi na haubi auta i njime paradira kroz selo, što je varvarski običaj, nedostojan pravih lovaca. Ulovljeni zec ili bilo koja druga sitna dlakava divljač se nosi tako što se drži za zadnje noge. Ulovljena pernata divljač, svih vrsta, nosi se tako što se drži za vrat, odnosno glavu, da joj telo visi nadole, tako što se okači na visak. Krupna divljač se nosi, vuče ili vozi kroz lovište uvek okrenutu tako da je glava napred, a divljač okrenuta u smeru kretanja.
Odlaganje i razvrstavanje ulovljene divljači vrši se posle grupnog lova, da se po običajima pozdravi ulov. Vođa grupe lovaca pred početak lova kaže svim lovcima u grupi gde će po završetku lova biti zborno mesto i pozdrav lovini. Vođa grupe lovaca takođe brine da po završetku lova, lovci polože ulovljenu divljač (ovakav vid polaganja divljači i odavanja počasti se naziva štreka) i da takvo mesto bude pravovremeno i odgovarajuće pripremljeno. Za tu priliku se pripremaju zelene grane na koje će se divljač odložiti po završetku lova. Sva divljač se odlaže u red po veličini, od desnog prema levom krilu; najpre krupna i sitna dlakava divljač, zatim krupna i sitna pernata divljač. Svaka divljač se odlaže desnom stranom na tlo, a između jedne i druge je odgovarajući razmak.
Pozdrav plenu
Kada je sva divljač položena i svi lovci i hajkači na zbornom mestu, vođa grupe lovaca i vođa hajkača staju pored položene divljači na desnom krilu, što je pod pravim uglom i nasuprot leđima prve odložene divljači. Lovci i hajkači se postavljaju u red ili u redove, približno tri koraka od odložene divljači. Za lovce je mesto na desnom krilu, a za hajkače sa psima na levom krilu. Svaki lovac dlanom leve ruke obuhvata cev puške odmah iznad remena. Psi su privezani i stoje uz levu nogu hajkača. Lovnik u kratkom govoru opisuje tok lova, kratkom ocenom iskazuje svoje i utiske drugih lovaca o divljači u lovištu gde su lovili. Kazuje koliko hitaca je bilo ispaljeno, koju divljač su učesnici lova videli i koliko divljači u odnosu na različite vrste su ulovili. Ocenjuje se celokupan tok, bezbednost i uspeh lova.
Ako je u grupnom lovu ulovljena i krupna divljač, lovnik uzima zelenu grančicu i njome dodirne ulovljenu krupnu divljač. Zatim stane ispred lovca, koji stoji u prvom redu, po opisanom običaju čestita mu lovačku blagodet i uručuje mu grančicu plena. Zatim se lovnik vraća na svoje mesto, sa nekoliko reči zahvaljuje se lovištu i prirodi za odstrel divljači. Vođa hajkača zatrubi lovačkim rogom tri duga zvuka koji znače završetak lova, ako je moguće još i neku lovačku melodiju. Na kraju, lovnik pogleda sa poštovanjem odloženu divljač i zahvali se, a nakon toga i lovci i hajkači. Nakon toga lovnik zaključuje obred, zahvali se svim učesnicima lova, pogotovo gostima, pohvali red i disciplinu i prekori nepravilnosti u lovu. Konačno kaže, pod kojim uslovima lovci mogu da uzmu plen.
Na kraju da se vratim na lov u Češkoj u kom sam i sam učestvovao. Moram pomenuti kako su svi lovci bili propisno odeveni, bez maskirnih odela i drugih nelovačkih elemenata. Sa druge strane, sve dok se nije izašlo iz lovišta a oružje propisno odložilo, niko nije pomenuo a kamoli okusio alkohol, i zato sam misleći o svemu zaključio da se pravi lovac po manirima poznaje i iz daleka prepoznaje. Zato naši lovci moraju da vode računa o našim običajima i dosledno ih sprovode, jer samo tako poštujemo sebe i svoju tradiciju, koja je zalog budućnosti.
Prof. dr Vladimir Barović
Filozofski fakultet Novi Sad
