Da li se i za koliko produktivnost poljoprivrede u Srbiji može povećati ako se velikim agrarnim preduzećima podigne prag za subvencije veći od 100 hektara zemljišta koliko je sada? Ovo pitanje, potegnuto nedavno na sastanku proizvođača sa predstavnicima države u Privrednoj komori Srbije, iznova je otvorilo nove - stare dileme oko načina raspodele subvencija iz državnog agrarnog budžeta, odnosno koga država podsticajima (ne)mora prioritetno da podrži.
Pročitaj još: 12 novih konkursa za razvoj poljoprivrede
Ne stavljajući se na stranu ni jedne od ovih opcije ili, pak, prejudicirajući konačno rešenje kao i stav ministarstva i Vlade Srbije po tom pitanju, za pravilno sagledavanje svih ovih dilema, pre svega, treba uzeti u obzir mnogo faktora i činjenica koji utiču na kompleksnost tematike. A činjenice su da imamo ukupno registrovanih poljoprivrednih gazdinstva 508.000, od čega ona sa preko 100 hektara čine svega 0,3 odsto i obrađuju 17 odsto poljoprivrednog zemljišta. Na drugoj strani mala i srednja poljoprivredna gazdinstva koja imaju ispod 100 hektara, koriste podsticaje od 18.000 dinara po hektaru i obrađuju 84,4 odsto oranica.
Pročitaj još: Počela isplata subvencija, proverite svoje račune!
Za subvencije po hektaru ove godine iz budžeta je, kao što je poznato, izdvojeno oko 35 milijardi dinara. Ako bi, kao što proizilazi iz predloga, veliki agrarni sistemi dobijali podsticaje kao i mali za površine koje obrađuju, to bi zahtevalo da država dodatno mora da „namakne“ još 3,5 milijarde dinara iz i onako prenapregnutog agranog budžeta.To bi, kako je izračunao naš poznati agroanalitičar Žarko Galetin, praktično dovelo do toga da se subvencije sa 18.000 smanje na oko 14.000 dinara po hektaru.
Imajući sve ovo u vidu dolazimo do neizbežnog pitanja: jesu li subvencije namenjene svim gazdinstvima i imaju li pravo na budžetsku podršku svi poljoprivrednici, bez razlike koliko imaju hektara, grla ili proizvedu litara mleka? Po važećim zakonima i podzakonskim aktima ne postoji jasan kriterijum za prepoznavanje pravih od poljoprivrednika iz hobija. Praktično pod istu kapu stavljeni su oni koji poseduju 0,5 kao i oni koji obrađuju više hiljada hektara. Pravo na subvencije, da li po hektaru ili po nekom drugom osnovu, imaju i jedni i drugi (sada, regulisano uredbom, samo oni koji zaista zemlju obrađuju) bez obzira na to što se hobisti poljoprivredom bave uzgred.
Mišljenja među stručnjacima su oprečna: idu od zalaganja za radikalniji rez u preraspodeli agrarnog budžeta, da se subvencije isplaćuju po proizvedenoj količini, a ne hektaru, pa do same procene jedinačnih troškova inputa kako bi se tačno znalo koji segment proizvodnje u poljoprivredi traži veći ili manji podsticaj. Ulaganja u ratarstvo ili stočarstvo, voćarstvo ili vinogradarstvo, na primer, nisu jednaka niti mogu da se porede. Iz tog razloga smatra se da treba napraviti gradaciju između, na jednoj strani, velikih, a na drugoj malih i srednjih, pre svega, zbog ekonomičnije i rentabilnije proizvodnje. To je, na kraju krajeva, i svrha državne podrške agraru - subvencionisanje troškova poljoprivrednika da proizvedu što više i jeftinije robe za tržište.
Pročitaj još: Koliko poljoprivreda doprinosi ukupnom BDP-u?
Subvencije za poljoprivrednike, na ovaj ili onaj način, nemaju alternativu. Država, bez razlike i forsiranja jednih ili drugih, trebalo bi da iznađe model i pomogne u što tešnjem uspostavljanju kontakta velikih i malih proizvođača, pronalaženju njihovog zajedničkog interesa. To je ujedno i zajednička korist jer sa usitnjenim posedima, neorganizovani, nestandardizovanim proizvodima ne možemo da se probijemo na tržištu Evropske unije gde je, za trajni opstanak, pored konkurentnosti, kvalitet mera broj jedan.
Kosta Rajević
