Tehnologija setve pojedinačnog zrna u proizvodnji žitarica već je dostupna na tržištu, a iza nje stoji niz istraživanja koje su sproveli proizvođači mehanizacije, naučne institucije, savetodavne službe i sami poljoprivrednici. Ipak, njena prava vrednost i dalje se sagledava kroz kombinaciju teorije i prakse.
PROČITAJ JOŠ: IMA LI ZARADE OD PŠENICE?
Još od početaka poljoprivrede težilo se ravnomernoj raspodeli semena po površini. Međutim, savremena proizvodnja žitarica i dalje se u najvećoj meri oslanja na klasične sejalice, koje zbog svojih tehničkih ograničenja raspoređuju seme prilično nasumično. Takav raspored često dovodi do situacije da više biljaka niče na istom mestu, dok su druge zone ređe, što uzrokuje neujednačenu konkurenciju za vodu, svetlost i hraniva. Posledice su vidljive u samom usevu – stabljike su različite visine i debljine, bokorenje je neujednačeno, a slabija provetrenost pogoduje razvoju bolesti.
Dodatni problem predstavlja i neujednačena dubina setve. Iako se kao optimalna navodi dubina od dva do tri centimetra, u praksi često dolazi do odstupanja. Previše duboko posejano zrno razvija slabiji koren i slabije bokori, dok preplitko posejano zrno teže niče u sušnim uslovima i izloženije je spoljnim uticajima.
PRECIZNOST ZNAČI UŠTEDU
Upravo iz potrebe da se ovi nedostaci prevaziđu, razvijen je koncept setve pojedinačnog zrna. Ideja, poznata još od sredine prošlog veka, zasniva se na preciznom polaganju svakog zrna na tačno određen razmak i dubinu, čime svaka biljka dobija optimalne uslove za razvoj. Na taj način moguće je smanjiti količinu semena po hektaru, a da se pritom ne ugrozi prinos.
Dosadašnja istraživanja pokazuju da ovakav pristup može doneti određene prednosti. U povoljnim uslovima beleže se blaga povećanja prinosa, ali i ujednačeniji razvoj biljaka, bolja pokrivenost zemljišta i manji pritisak korova. Takođe, ravnomerniji raspored doprinosi boljem osvetljenju i smanjenom međusobnom zasenjivanju biljaka. Ipak, naučna zajednica još uvek nema konačan odgovor na pitanje u kojoj meri ovakav sistem utiče na mikroklimu useva, pojavu bolesti ili potrebu za đubrenjem i zaštitom.
SETVA U TROUGLU
Korak dalje u razvoju ove tehnologije predstavlja ideja ravnomerne setve u tzv. trougaonom rasporedu, gde su biljke podjednako udaljene u svim pravcima. Takav pristup omogućava još bolje iskorišćenje prostora, ali je u praksi trenutno primenljiv uglavnom kod kultura sa manjom gustinom setve, poput kukuruza ili šećerne repe. Kod žitarica, gde su gustine znatno veće, ovakva preciznost i dalje predstavlja tehnički izazov, iako razvoj robotike u poljoprivredi otvara nove mogućnosti.
PROČITAJ JOŠ: 3 MILIONA BESPOVRATNO ZA MLADE U VOJVODINI
Zanimljivo je da statistička analiza jasno pokazuje razliku između klasične i precizne setve. Dok se kod tradicionalne setve razmaci između biljaka javljaju nasumično, kod setve pojedinačnog zrna raspored teži ujednačenosti. Upravo ta ujednačenost smatra se ključnim preduslovom za stabilan razvoj useva, iako praksa pokazuje da ona sama po sebi nije garancija većeg prinosa.
Najveći izazov u primeni ove tehnologije leži u samoj mehanizaciji. Precizno odvajanje i polaganje svakog zrna pri radnim brzinama koje su prihvatljive u praksi zahteva složene i skupe sisteme. Savremene sejalice za žitarice koriste tehnologiju sličnu onoj za kukuruz i šećernu repu, ali prilagođenu sitnijem i neujednačenijem semenu žitarica. Uprkos napretku, proizvođači danas sve više pažnje posvećuju, ne samo razmaku između zrna, već i savršenom polaganju semena u zemljište – dubini, kontaktu sa vlagom i zatvaranju brazde.
ISKUSTVA IZ PRAKSE
Iskustva iz prakse dodatno osvetljavaju ovu temu. Poljoprivrednici koji su uveli setvu pojedinačnog zrna često ističu ujednačeno nicanje, bolju provetrenost useva i manju pojavu bolesti. Takvi usevi se brže suše nakon padavina i pokazuju veću otpornost u sušnim periodima. Takođe, biljke su stabilnije i manje sklone poleganju. S druge strane, ovakav način proizvodnje nosi i određene nedostatke – veća ulaganja u opremu, sporiji rad i zahtevnije održavanje.
Rezultati ogleda pokazuju da prednosti ove tehnologije nisu uvek konzistentne. U mnogim slučajevima razlike u prinosu zavise više od sorte, vremena setve i uslova na parceli nego od samog načina setve. U nekim situacijama precizna setva daje blagu prednost, dok u drugim razlike gotovo da nema. Zanimljivo je i zapažanje da precizna dubina setve može imati veći značaj za prinos nego sam razmak između biljaka.
Dodatno, širi razmak redova koji prati ovu tehnologiju može imati i negativne efekte. S jedne strane, bolja provetrenost smanjuje rizik od bolesti, ali s druge strane povećava isparavanje vode iz zemljišta i smanjuje sposobnost useva da suzbije korove. Upravo zbog toga stručnjaci naglašavaju potrebu za daljim istraživanjima, naročito kada je reč o optimalnim razmacima, đubrenju i zaštiti bilja.
Sve u svemu, setva pojedinačnog zrna u žitaricama predstavlja tehnologiju sa jasnim agronomskim potencijalom, ali i nizom otvorenih pitanja. Njena primena zahteva značajna ulaganja i dobro prilagođene proizvodne uslove, dok rezultati u praksi još uvek variraju. Zato se za sada može zaključiti da ova tehnologija ima budućnost, ali da će njen širi prodor zavisiti od daljeg tehnološkog razvoja i jasnijih ekonomskih koristi za proizvođače.
A. Milić
