Šta je jedan narod ako mu uzmete običaje, tradiciju i istoriju? Bez toga gotovo da ništa ne ostaje, i zato je njihovo očuvanje ključno za nacionalni identitet. To je shvatila i Milica Stojković iz Lazarevca, predsednica Udruženja „Etno domaćice“, koja već godinama posvećeno radi na očuvanju tradicionalnih recepata, domaće proizvodnje i nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Posebno je posvećena očuvanju obrednog hleba – strugane pogače, čiju je pripremu savladala na Kosovu, odakle je njen muž. Ovaj hleb pravi kad god postoji neka prigoda i povod za okupljanje porodice, jer, kako ističe, tradicija može da živi samo ako je unesemo i uklopimo u svakodnevni život.
HLEB KOJI OKUPLjA PORODICU
Udruženje domaćica u Lazarevcu osnovala je 2017. godine, a na ideju o zaštiti strugane pogače došla je gotovo slučajno, kada je poželela da pruži podršku inicijativi za zaštitu kolubarskog vojničkog hleba. Tada je, kako kaže, shvatila da i ona sama u svojoj kući ima nešto vredno zaštite – hleb koji je obeležio njen život od trenutka kada se udala na Kosovo.
Strugana pogača dočekala ju je u novoj porodici kada je stigla iz Aleksandrovca. Dok je živela na Kosovu, svi najvažniji porodični događaji obeležavani su upravo uz ovaj hleb – slave, krštenja, svadbe. Ta pogača bila je i ostala simbol okupljanja, zajedništva i porodične topline, a ljudi su ovaj običaj poneli sa sobom gde god su se naselili – širom Srbije, ali i u inostranstvu.
PROJEKAT ZAŠTITE STRUGANE POGAČE
U saradnji sa Jasminom Ivanković, direktorkom biblioteke u Lazarevcu, pokrenut je projekat zaštite strugane pogače, koji je i dalje u toku, a Milica Stojković se nada pozitivnom ishodu. Smatra da je važno da iza ovakvih inicijativa stoji državna institucija, jer upravo one obezbeđuju kontinuitet kroz izložbe, manifestacije i projekte. Lazarevac je, inače, grad u koji su se doseljavali ljudi iz raznih krajeva, među njima i brojne porodice sa Kosova, koje su sa sobom donele i običaj pravljenja strugane pogače.
Zahvaljujući ovom projektu, ostvarena je saradnja i sa Snežanom Ašanin iz Narodnog muzeja u Čačku, koja je inicijativu snažno podržala. Tako je u Čačku, pred više od dvadeset etnologa, pripremana strugana pogača, što je naišlo na izuzetno topao prijem i veliki aplauz. Tom prilikom pogaču je mesila Slađana Milić, žena poreklom sa Kosova koja danas živi u Čačku.
Glas o ukusu i značaju strugane pogače širi se i na drugim manifestacijama. „Etno domaćice“ su upravo za ovaj proizvod dobile specijalno priznanje beogradskog Etno sajma hrane i pića, naše najprestižnije manifestacije kada su u pitanju tradicionalni proizvodi. Milica Stojković je Snežani Ašanin prosledila kontakte prijatelja i rodbine koji žive u Subotici, Kruševcu, Kraljevu, Pirotu i Nišu, jer se strugana pogača pravi širom Srbije, ali i u inostranstvu – tamo gde su se ljudi odselili, a sa sobom poneli običaje i sećanja.
JEDNOSTAVNI SASTOJCI, DUBOKO ZNAČENjE
Običaj pravljenja strugane pogače čuvaju i porodice koje su ostale na Kosovu, što potvrđuje primer njene zaove, koja i danas živi tamo sa svojom porodicom – ćerkama, sinom i unucima. I ona, kao i većina žena na tim prostorima, mesi struganu pogaču kao deo tradicije, porodičnog nasleđa i identiteta.
Strugana pogača je poseban hleb, jednostavan po sastojcima, ali bogat značenjem. Pravi se od soli, brašna, vode, malo šećera i, kako kaže Milica Stojković, dobre volje. Ipak, potrebno je i nešto više – magični sastojak koji se zove ljubav. Testo se dugo i strpljivo mesi, vodeći računa da ne bude ni previše mekano ni tvrdo. Uvek se mesi s razlogom, jer joj je suština da okupi porodicu. Izreka kaže da, ako odrastaš uz struganu pogaču, volećeš njen ukus i ono što predstavlja dok god si živ.
Pogača u pećnici mora dobro da se prepeče, tako da gornja korica bude gotovo crna. Ta korica se potom struže i uklanja, kako bi pogača ostala meka – „kao duša“, kako to Milica opisuje. Upravo zbog tog postupka dobila je ime, jer se kora struže sve dok se ne odstrani sav pocrneli deo.
Pored očuvanja tradicije, Milica Stojković posvećena je i domaćoj proizvodnji. Sirovine za svoje proizvode obezbeđuje iz Župskog Aleksandrovca, sa očevog imanja. U njenoj ponudi nalaze se proizvodi od crne ribizle, aronije i kupine, kao i slatko od zelenih oraha i ljutih papričica. Voli da isprobava nove ukuse, pa među njenim proizvodima ima i slatka od kumkvata. Ima čak i nekoliko sadnica ove egzotične voćke.
PUN ŠPAJZ – ZNAK BLAGOSTANjA
Iako se njena deca danas bave drugim poslovima, Milica i suprug želeli su da sačuvaju imanje kao porodično nasleđe. Njen otac je svojevremeno zasadio crnu ribizlu, aroniju i kupinu, a ona je počela da prerađuje to voće. Kako kaže, važno joj je da se sve iskoristi i da špajz bude pun, jer veruje da je pun špajz znak blagostanja u porodici. Nešto je za prodaju, a nešto za sopstvenu upotrebu.
Stalno je na relaciji Župski Aleksandrovac – Lazarevac, što joj omogućava da češće obilazi oca i brata. Tako je spojila lepo i korisno. Kaže da nije uvek bilo lako, ali trud se isplatio – jer tradicija živi samo ako se neguje i prenosi dalje.
Tekst i foto: A. Milić
Projekat „Selo juče, danas i sutra – život sela na području lokalnih samouprava Beograda“ sufinansiran je iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijata za informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne moraju nužno izražavati stavove organa koji je dodelio sredstva.
