Teško je zamisliti da neko živi na selu u banatskoj ravnici, a ne bavi se poljoprivredom. U Bašaidu, nadomak Kikinde, većina stanovništva su poljoporivrednici. Atar sela se prostire na 7.596 hektara i pruža velike mogućnosti meštanima, određujući tako njihovo osnovno zanimanje.
Među mladima koji su ponikli na ovim prostorima, pa tu i ostali je i dvadesetosmogodišnji Mile Titin. Iako je ovo poljoprivredni kraj, u selu je, nažalost, samo pet mladih poljoprivrednika koji zajedno sa očevima obrađuju zemlju.
Mile je završio srednju elektrotehničku školu i odmah po završetku se zaposlio i kratko radio u struci. Shvatio je da to nije posao za njega, jer voli prostor, slobodu, a to samo ima u ataru.
Kako je rastao uz oca Duška i majku Draganu, koji su se bavili poljoprivredom, još kao dete zavoleo je rad u polju i nestrpljivo je čekao da odraste i da sam počne da obrađuje zemlju. San mu se ispunio.
Titini su podelili posao. Mile je ratar, a tata stočar, a u stvari ne mogu jedan bez drugog. Proizvodnje su povezane i međusobno se oslanjaju i nadopunjuju. Ukupno obrađuju 30 hektara, od kojih je sedam u njihovom vlasništvu. Deset hektara je u zakupu i preostalo zemljište su dobili na osnovu prava prečeg zakupa, jer su i stočari.
Ratarska proizvodnja je u službi stočarstva. Gaje lucerku, kukuruz, ječam, pšenicu, suncokret, obezbeđujući uglavnom tako hranu za stoku. Da bi se proizvelo dovoljno hrane, neophodno je bilo staru mehanizaciju polako zameniti novom. Zahvaljujući subvencionisanim konkursima koje kikindska gradska uprava raspisuje, Mile od 2015. godine konkuriše i polako uvodi nove mašine u proizvodnju.
– Pre dve godine kupljena je sejalica, šestoredna prskalica, zahvaljujući subvencionisanim konkursima – kaže Mile. – Prošle godine uzeli smo i veliki traktor na kredit preko "Agropanonke", u akciji zamena starih mašina za nove. To nam puno znači, jer su mašine skupe i teško se do njih dolazi.
Titini su i stočari. Duško se seća da je njegov deda nekad imao 100 ovaca. Iako je i Duško stočar, odabrao je govedarstvo. Seća se da je, kada je počinjao pre dve decenije, u selu bilo 70 farmera koji su držali krave, a danas ih nema više od 20.
Autor fotografije: Goran Mulić
Svesni su da je njihov stočni fond skroman. U štali kapaciteta sedam grla drže goveda holštajn-frizijske rase. Želja im je da povećaju kapacitet na 15 grla.
Za sada to nije izvodljivo, ali kad se ukaže mogućnost biće dobro, jer zidanje objekta im neće teško pasti. Vrlo su vešti i sve poslove rade sami, zajedno. Nedavno su njih dvojica izbetonirali drugo dvorište, u kom su mašine i štala.
Bave se mlečnim govedarstvom, ali tove i bikove i dokupljuju telad. Bikovi se tove dok ne dostignu težinu od 500 kilograma, a onda se prodaju.
Titini nisu zadovoljni trenutnom otkupnom cenom od 260 dinara po kilogramu, ali nemaju izbora.
U ovom domaćinstvu tata Duško je zadužen za mužu krava, koja mu je znatno olakšana, jer imaju dve električne muzilice. Trenutno se dnevno pomuze 90 litara, jer se ne muzu sve krave. Inače, njihov dnevni kapacitet je 100 litara.
U selu postoji otkupna stanica, gde svakodnevno predaju mleko. Mleko se otkupljuje po ceni od 53,50 dinara, plus premija u vrednosti od 19 dinara.
– Ove godine imali smo dva puta loše iskustvo prilikom predaje – objašnjava Duško. – U januaru i martu bio je otkazan otkup mleka i nismo znali šta da radimo s tim mlekom.
Iako Miletova mama siri mleko, ta količina nije mogla da se usiri, pa su mleko poklanjali. U ovom domaćinstvu sir se spravlja isključivo za njihove potrebe i eventualno prijatelje koji ih zamole, odnosno one koji vole tradicionalni banatski tvrdi sir.
Da bi obezbedili hranu za goveda, Titini se drže pravila da je jedno jutro deteline dovoljno za jednu kravu. Znači, za deset krava potrebno im je deset jutara lucerke. Zato je dvorište Titinih puno bala namenjenih za ishranu stoke, ali i za ogrev.
Danas, da bi se ostvario prihod, nije dovoljno baviti se samo jednom granom. Tako su prošle godine zasnovali proizvodnju belog luka na 0,5 hektara. Iako je bila suša, bili su zadovoljni prošlogodišnjom otkupnom cenom. Ponadali su se da će tako biti i ove godine. Nažalost, cena je bila duplo niža.
Kako kaže Mile, sve urade kako treba, ali proizvodnja umnogome zavisi od vremenskih prilika. Ovogodišnje olujno nevreme tokom leta tera ih da razmišljaju o osiguranju useva, bez koga će proizvodnja u budućnosti na otvorenom biti nezamisliva.
Mile sve radi na vreme. Trenutno je završio duboko oranje, rasturio stajnjak po njivi i nestrpljivo čeka zimska stručna predavanja jer, kako kaže, tamo uvek čuje nešto novo, a voli te novine da primeni na svojoj njivi.
Imaju planove za budućnost. Tako, priželjkuju duplo veću štalu, ali i da poljoprivredna proizvodnja postane sigurnija, da mogu da planiraju i da znaju da će ostvariti zaradu koja im garantuje opstanak. Mile je skroman, vredan i želi da ostane na svom ognjištu odakle je ponikao i da se bavi poljoprivredom. Zar to nije dovoljno?
Tamara Gnip
