Krajem aprila i početkom maja, zbog izuzetno visokih temperatura, u Srbiji se šišanje ovaca obavlja nešto ranije nego obično, ali ono dovodi ovčare u veliku nedoumicu i ćorsokak. Prema poslednjem popisu u poljoprivredi, u našoj državi ima ukupno 1.702.682 ovce. Samo za njihovo šišanje ovčari moraju da plate 350 dinara po grlu, odnosno ukupno oko 600 miliona dinara. S obzirom na to da svaka ovca prosečno daje tri kilograma vune, a neke rase i znatno više, može se računati da će i ove godine biti dobijeno preko 5.000 tona te “zimske odeće” ovaca. Ali vunu, ponovo, niko neće. Tako ovčari moraju da je lageruju u očekivanju boljih vremena. A čest je slučaj da vunu nekontrolisano bacaju na neku od deponija ili je spaljuju, što Zakon o upravljanju otpadom zabranjuje i strogo kažnjava. Za zbrinjavanje vune koja je otpad ovčari moraju da plate takse ekološkim udruženjima ili reciklažnim centrima. Meso i sirevi su dragoceni proizvodi ovce, ali se vuna, iako važna – baca. A ovca se šišati mora!
– Svojevremeno smo industriji tepiha u Zrenjaninu prodavali svu raspoloživu količinu vune, jer je fabrika imala velike kotlove za pranje te sirovine – kaže Vladimir Džambas iz sela Lok kod Titela. – U zamenu smo dobijali tepihe ili novac, kojim smo pokrivali barem troškove šišanja ovaca. Nažalost, tepihara je prestala sa radom, a kotlovi su pretopljeni kao staro gvožđe. Svoje pogone, kao nekadašnji veliki kupci vune, ugasile su i čuvene štofare u Kuli, Staroj Pazovi, Beogradu, Paraćinu, Leskovcu, Vučju i u drugim industrijskim centrima u Srbiji. Povremeno su se pojavljivali otkupljivači iz Valjeva, Raške i drugih mesta, dajući 25 dinara za kilogram vune, koja se izvozila u Rusiju, Tursku i ponekad u Bugarsku. Ali već pet godina, posle šišanja oko 250 mojih ovaca, vunu nemam kome da prodam. U istoj situaciji su i svi vlasnici oko 1.500 ovaca u našem selu. Gubitak je ogroman.
Sve manje vunovlačara
U bezizlaznoj situaciji nalaze se i preko 30 članova Udruženja “Čokanska cigaja” koji drže nešto preko 7.000 ovaca. Prema rečima Miloša Milanova, predsednika Udruženja, svojevremeno su okolne zemljoradničke zadruge otkupljivale svu ponuđenu vunu, čak su davale avans da osiguraju ugovoreni posao. Poslednjih godina otkupljivaču su davali jedva 10 do 15 dinara za kilogram, a potom je nisu hteli ni besplatno, pa ni uz uslov da im domaćin utovari vunu. U takvoj situaciji odgajivači nemaju drugog izbora nego da, za sopstvene potrebe, lageruju od 20 do 50 rolni vune, od isto toliko ovaca, a ostatak da bace.
Nema ko vunu da opere po strogim propisima i tako je pripremi za obradu u vunovlačarama. Ali i tih pogona je sve manje u Srbiji. Čak i one koje još postoje, a na prste se mogu izbrojati, gotovo da nemaju posla. Još sredinom prošlog veka, na primer, u selu Šajkaš, nedaleko od Novog Sada, postojale su dve vunovlačare sa ostarelim vlasnicima. To su, kao svoju povoljnu priliku za zaradu, videli roditelji Dušana Miloševa, nimalo slučajno nazvanog Vunar. Svojeručno su napravili vunovlačaru manjeg kapaciteta, kojom su radili “dan-noć”, uređujući od 12 do 15 kilograma vune na sat, odnosno od 30 do 50 kilograma dnevno, u zavisnosti od rase ovaca od kojih vodi poreklo ta važna sirovina. Dobro se zarađivalo i novac je odlazio na porodične potrebe, a nikako na novu mašinu većeg kapaciteta. Ipak, tokom 1997. godine Dušan Milošev je, u okolini Kanjiže, kupio polovnu vunovlačaru proizvedenu u Nemačkoj, samo da zadovolji očevu životnu želju. Ubrzo se pokazalo da je to bila pogrešna investicija. Opranu vunu je donosilo tek pokoje domaćinstvo, spremno da plati oko 300 dinara za svaki kilogram raščešljane vune. Nažalost, ni obrađena vuna u vunovlačarama sada nikome ne treba. Sve je manje i žena voljnih da predu vunu na preslici ili mašini sa više vretena. Svojevremeno im je to predstavljalo veliko zadovoljstvo i priliku za opuštanje tokom druženja u zimskom periodu. Stvorene rukotvorine su im bile i dodatni izvor prihoda na slavama, izložbama i vašarima. Međutim, i da se ta tradicija održala, nastao bi novi probolem. Veštačka vlakna su ovladala tržištem. Čak se i bebe u prvim danima života „upakuju“ u jastuke od sintetičkog materijala. Računica je neosporna. Svaki kilogram vune za jastuke ili jorgane košta oko 1.000 dinara, a veštačka sirovina pet puta manje. A koliko je to povoljno ili nepovoljno za zdravlje, stvar je obaveštenosti, nivoa svesti potrošača i visine prihoda potrošača.
Nepravedno potcenjen materijal
Izvesno je da, kako kažu stručnjaci, vunu ne treba ponižavati, jer može dati vrlo kvalitetnu tkaninu, koja poboljšava cirkulaciju krvi i obezbeđuje prirodnu toplotnu izolaciju ljudskom oraganizmu. Tokom predstojećih praznika, ovčari očekuju nešto bolju zaradu prodajom jagnjadi, mase od 30 do 35 kilograma. Pečenjarama prodaju za 600, a na veliko klaničarima za 500 do 520 dinara po grlu. Međutim, to je posao kratkog daha. Bez obzira na dominantnu poziciju plastike, najlona i drugih sintetičkih materijala, koje su nametnule velike kompanije iz tog sektora, valja iskoristiti priliku rastuće svesti i interesa za prirodne materijale, prvenstveno ugrađene u odevne predmete. Izvesna nada postoji i uz razvoj prakse za korišćenje vune kao građevinskog materijala. Iako prirodni materijal, vrlo sporo se razgrađuje, teško gori, ne podleže buđi i ne raspada se, pa može biti značajan izolacioni materijal. Vuna se može koristiti kao malč i kompost. Bitno je da nema nikakvog uticaja na zdravlje ljudi i životinja u okolini.
Nažalost, praksa pokazuje da naši ovčari gotovo da ne prihvataju bilo kakav oblik udruživanja za rešavanje brojnih problema u toj proizvodnji. Očekuju da će dobiti vetar u leđa od neke državne institucije. Vlada Srbije podstiče stočarstvo, ali nema naznaka da sledi bilo kakvo rešavanje pitanja plasmana vune, iako je moguće da se, uz izvesne stimulacije otkupa, podstakne interes za osnivanje neke prerađivačke industrije.
