Sakule, selo u opštini Opovo, leži na obali Tamiša, reke koja je vekovima oblikovala život ljudi u ovom delu Banata. Iako danas deluje kao mirno mesto sa pitomim livadama i bogatim pašnjacima, nekada je ovde svako znao kako se peca, kada se ide na vodu i koja riba se lovi u kom delu reke. Tradicija ribolova nije iščezla, a danas je čuvaju ljudi poput Aleksandra Piperskog, stočara koji između muže krava i obaveza na farmi, stiže da se spusti do reke, zabaci štap i preda se miru koji samo voda zna da pruži.
Aleksandar potiče iz porodice koja se decenijama bavi mlečnim govedarstvom. U štali imaju 35 krava, a posao se deli između njega, oca, majke i brata. Nema tu slobodnih dana ni praznika, stoka mora da se nahrani i pomuze svakog dana. Ali, kako kaže, uz dobru organizaciju i podršku porodice, može se naći vreme i za ono što hrani dušu, ribolov.
-Na Tamišu sam odrastao. Još kao mali išao sam da pecam. Tada se na pecanje išlo zbog hrane, što se upeca, to se jede. Danas je to više hobi, ali ne i manje ozbiljan, priča Aleksandar.
Kad je štap bio štap, a mamac kukuruz iz kuće
Nekada nije bilo modernih mamaca, skupih boila, ni GPS-a za traženje ribe. Pecalo se na kukuruz skuvan kod kuće, mamci su se čuvali u krpama, a najvažnije znanje se prenosilo s kolena na koleno. Svako je znao gde „radi riba“, gde su panjevi i kakva dubina je idealna za šarana.
-Danas je sve mnogo drugačije. Tehnologija je stigla i do pecaroša, ali šaran se nije promenio, on se i dalje skriva u granju, traži senku i mir. Zato, ko zna čitati vodu, znaće i da upeca. Najvažnije je mesto. Kad pronađeš pravo mesto već si na pola puta do ulova, otkriva Aca.
Jedan od njegovih poslednjih trofeja je som težak čak 24 kilograma, što nije mala stvar, čak ni za nekog ko se bavi ribolovom profesionalno. -To je osećaj koji ne može da se objasni. To moraš da doživiš, kaže kroz osmeh Piperski.
Zanati koji nestaju
Uz ribolov, nastajali su i razni pomoćni zanati koji danas sa modernizacijom ovog sporta i industrijom, polako izumiru.
-Pecanje nije samo štap i mamac. Nekada si morao sve da napraviš sam, od mamca do čuvarke. I to je bilo ono što je činilo pecaroša majstorom, ne samo ribolovcem, kaže Aleksandar.
Nekada se riba nije nosila kući u plastičnim kantama, već u ručnim čuvarkama, vrećama ispletenim od konca i žice, koje su se potapale u vodu kako bi riba ostala živa do povratka.
Mamci su se pravili kod kuće, najčešće od skuvanog kukuruza, hleba natopljenog u vodi, ponekad obogaćenog semenom, belim lukom ili mekinjama. Za šarana se pripremao slatkast mamac sa dodatkom meda, dok su za soma i smuđa korišćene gliste, žabe ili čak sitna riba.
Mreže su se nekada plele ručno, najčešće od konopca koji se kuvao i sušio, a potom oblikovao u mrežnu strukturu pomoću drvenih okvira i igala. Ova veština je gotovo nestala, ali mnogi pecaroši se sećaju kako su stari znali da sedne ispred kuće i po ceo dan pletu ribarsku mrežu, pričajući usput priče iz mladosti.
Posebno mesto u tradiciji zauzima sušenje i dimljenje ribe, što je bio standardni način konzerviranja ulova. Riba se solila, ređala na konopce i ostavljala da se suši na promaji ili iznad blagog dima. Tako su se dobijale suve kečige, šarani i štuke, koje su mogle da stoje mesecima. Aleksandar i danas, kada ima većeg ulova, rado osuši ili dimi deo ribe, kao što su to nekada radile sve porodice u selu.
-To su znanja koja vredi čuvati. Nisu ni komplikovana, ali traže vreme, posvećenost i ljubav. Isto kao i stočarstvo, kaže Piperski.
Ova veština, spoj prirode, strpljenja i znanja, deo je bogate tradicije potamiških sela poput Sakula. I iako su danas plastične kutije, industrijski mamci i kupovne boile uzeli primat, oni koji znaju, uvek će se vratiti jednostavnosti i pravim vrednostima. Zato i jeste važno pričati ovakve priče, da bi ono staro ostalo kao oslonac onome što dolazi.
Saveti za današnje pecaroše
Pecanje na Tamišu danas ima više pristalica nego ikada, naročito među Beograđanima i turistima koji žele da iskuse tišinu i uzbuđenje Banata. Piperski ima nekoliko saveta za one koji bi da se oprobaju u pecanju šarana, posebno na tradicionalan način.
-Za šarana, najbolji je kukuruz. Ali ne bilo kakav. Mora da se skuva, da odstoji, da omekša. Sitnija riba odmah reaguje na njega, ali ako hoćeš krupnijeg, moraš i da ga prihraniš. I najvažnije, pecaj blizu granja. Tamo su ‘džinovi’. Tamo gde se drugi ne usuđuju da zabace, tu pecaj ti, poručuje ovaj vredni stočar, a hobi pecaroš.
Iako su mnogi danas skloni da kupuju industrijske mamce, Aleksandar upozorava da boile moraju biti kvalitetne i hranljive. -Nije poenta samo da se mirišu lepo. Šaran nije glupa riba. Ako boila nema vrednost, brzo je izbegne, objašnjava on.
Čuvari starih zanata, i na reci i na njivi
Aleksandar nam je objasnio da se ne radi samo o pecanju, već o očuvanju jednog načina života, jednog odnosa prema prirodi i poslu. Ribolov, kao i stočarstvo, nosi u sebi duh tradicije. A ljudi poput Piperskog su ti koji ga čuvaju i kroz svakodnevni rad, i kroz tihe sate provedene pored reke.
-Meni je ribolov više od hobija. To je ono što me vraća sebi. A kad si u poslu kao što je stočarstvo, moraš da imaš taj ventil. I ja sam ga našao u Tamišu, u štapu, u tišini između dva trzaja, zaključuje Aca.
U Sakulama, kao i u mnogim banatskim selima, ribolov je deo života. Nekada zbog potrebe, danas više zbog ljubavi. Ali suština je ista, reka je učitelj, a oni koji znaju da je slušaju, uvek će nešto i naučiti.
Nikolina Perša
Projekat "Očuvanje tradicije i zanatstva vojvođanskih sela“ je sufinansiran sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama koji je dodelio sredstva
