Međutim, dugo je bila misterija kako mačke proizvode taj zvuk.
Domaće mačke imaju ''jastučiće'' ugrađene u glasne žice, odnosno dodatni sloj masnog tkiva koji im omogućava da vibriraju na niskim frekvencijama. Ovi ''jastučići'' povećavaju gustinu glasnih žica, što dovodi do toga da one sporije vibriraju i omogućavaju mačkama da proizvode zvukove niske frekvencije uprkos njihovoj relativno maloj veličini.
Čini se da larinksu ovih životinja ne treba nikakav signal iz mozga da bi proizveo takvo predenje, koje, izgleda, one ne kontrolišu svesno.
Domaće mačke su male. Većina njih je teška oko 4,5 kilograma, a istraživači su bili zbunjeni kako ove životinje uspevaju da generišu niskofrekventne vokalizacije – obično između 20 i 30 herca (Hz). Takve frekvencije se obično primećuju samo kod mnogo većih životinja, kao što su slonovi, koji imaju daleko duže glasne žice. I dok su velike mačke kao što su lavovi i tigrovi sposobne za glasno urlanje, domaće mačke mogu da proizvedu niskofrekventno predenje.
Većina sisara, uključujući i drugo oglašavanje mačaka, kao što su mjaukanje i šištanje, proizvodi zvukove na sličan način – signal iz mozga dovodi do pritiskanja glasnih žica jedne uz drugu, a protok vazduha kroz larinks dovodi do toga da žice udaraju jedna o drugu, stotinu puta u sekundi, proizvodeći zvuk. Ovaj proces je pasivan fenomen: kada glasne žice počnu da vibriraju, nije potreban dalji neuronski impuls da bi se vibracija održala.
Izvor: FB stranica Naučnog instituta za veterinarstvo "Novi Sad"
