Dok su nekada domaće semenske kuće snabdevale gotovo svaku njivu u zemlji, danas sve više setvenih vreća u Srbiji nosi etiketu stranog porekla. Uvoz semena ratarskih kultura raste iz godine u godinu, a domaća proizvodnja se povlači.
Prema dostupnim podacima, površine pod semenskom proizvodnjom pale su ispod 40.000 hektara, iako su do pre samo nekoliko godina bile i preko 50.000. Za zemlju koja je decenijama imala snažnu semensku bazu, to je ozbiljan znak upozorenja.
Srpska nauka i instituti i dalje raspolažu znanjem, sortama i tehnologijama razvijenim za naše agroekološke uslove. Međutim, njihovi proizvodi sve teže pronalaze put do proizvođača. Na tržištu dominiraju strani hibridi, privlačni na papiru, sa obećanim visokim prinosima, ali često manje prilagođeni klimatskim ekstremima koji su u Srbiji sve izraženiji.
Pročitaj još: Institut za kukuruz “Zemun Polje” primer nauke u korist prakse
Više je razloga za ovakav trend. Pre svega, visoki troškovi proizvodnje i sve skuplji inputi obeshrabruju domaće proizvođače da se bave semenarstvom. Istovremeno, nelojalna konkurencija i neravnomerni uslovi na tržištu dodatno urušavaju položaj domaćih kuća.
Neki poljoprivrednici prelaze na uvozno seme verujući da će im ono doneti veći prinos, ne uzimajući u obzir da svaka sorta ima svoju „adresu“, pa tako ono što daje odlične rezultate u na primer Francuskoj ili Mađarskoj ne mora nužno da bude najbolje za uslove u Banatu ili Sremu.
Kad zemlja izgubi sopstvenu proizvodnju semena, gubi i deo svoje poljoprivredne suverenosti. Seme nije obična roba. Ono je osnova svake setve, svake žetve, i svake buduće žetve. Ako zavisimo od stranog semena, zavisimo i od tuđih tržišta, logistike i politika cena.
Svaki poremećaj u transportu, kursu ili carinskoj politici može ugroziti setvenu sezonu. I to nije teorija, već realnost u svetu koji se sve češće suočava sa krizama snabdevanja.
Usklađivanje sa evropskim propisima donelo je napredak: formiran je jedinstveni registar semena i sadnog materijala, uvedeni su sertifikati i kontrole kvaliteta. Ali, kako to često biva, na papiru je sve bolje nego u praksi.
Sistem još ne funkcioniše u potpunosti, a domaće sorte i hibridi ne dobijaju podršku koju zaslužuju. Država bi, poručuju stručnjaci, trebalo da jasno prepozna strateški značaj semenarstva, jer od njega zavisi stabilnost cele biljne proizvodnje.
Da bi se preokrenuo trend, potrebno je više od lepih želja. Potrebne su konkretne mere podrške proizvođačima semena, uključujući subvencije, povoljnije kredite i promociju domaćih sorti.
Semenarske kuće i naučne institucije moraju ponovo uspostaviti čvršću saradnju, a poljoprivrednici dobiti jasne informacije o prednostima domaćeg materijala.
Jer, ako nastavimo da se oslanjamo na uvoz, pitanje nije da li ćemo ostati bez sopstvenog semena, nego kada.
Srpsko semenarstvo ima tradiciju, znanje i ljude, ali mu nedostaje sistemska podrška i tržišni balans. Ako se sada ne povuče potez, rizikujemo da izgubimo ne samo seme, već i sam temelj naše poljoprivrede.
A kad jednom ostaneš bez svog semena, teško ga je ponovo vratiti.
Izvor: Agrosmart
