Poslednjih desetak godina Vojvodina, uz tradicionalnu dominaciju žitarica, postaje sve više i voćarsko-vinogradarski region. Zasadi vinograda na fruškogorskim padinama, ali i voćnih vrsta u ravničarskim predelima, pogotovo oraha i lešnika, niču kao pečurke. Pojedini zauzimaju po čak više stotina hektara sa rastućim trendom povećanja površina. Vođeni logikom konstantne tražnje, dobre cene i, naravno, profita, novi- stari agrobiznismeni ulažu u plantaže oraha i lešnika ne mala sredstva. Zanimljivo da je plantaža oraha i lešnika znatno više u Bačkoj nego što ih, po logici geografskog položaja i agroekoloških pokazatelja, ima na tradicionalno voćarsko- vinogradarskim fruškogorskim padinama u Sremu.
Zašto ratari žitorodna černozemna polja sve više (pre)puštaju proizvođačima oraha i lešnika?
Pogotovo što ovim vrstama voća, po sortimentu, svakako više odgovaraju brdsko-planinski predeli, zemlja druge i treće klase i drugačija mikroklima? To pitanje na jednom od panela nedavno završenog Novosadskog sajma postavio je i predstavnik Savetodavne agencije “Agronom SOS” konstatujući da dolazimo u situaciju da koštičavom voću nepotrebno dajemo černozem, čime se smanjuje njegova pH vrednost, što je poražavajuće. Odgovor je jednostavan: osim što vlasnicima zemljišta skupo plaćaju najkvalitetnije oranice, u pitanju je, naravno, zarada kojom se proizvođači oraha i lešnika prvenstveno rukovode. I to uprkos postojećim,ali ne i obavezujućim rejonskim mapama za proizvodnju voća, kojih bi ipak trebalo da se pridržavaju. Stanje u poljoprivredi je takvo, kao i važeća zakonska regulativa, da država ne može nikome da naredi šta ko na svojoj zemlji, odnosno uzetoj na višegodišnji zakup, treba da sadi i proizvodi. Isti aršin se primenjuje i prema državnim oranicama koje se izdaju u zakup.
Sa stanovišta tržišne privrede, takvom stavu nadležnih državnih organa ne može se zameriti. Međutim, ako težimo povećanju konkurentnosti, proizvodnja visokokvalitetne i sertifikovane hrane, a pogotovo voća sa prepoznatljivim geografskim poreklom, za domaće i strano tržište, neophodno je da se usvojena rejonizacija u voćarstvu dosledno sprovodi. Posebno što se orasi i lešnici proizvedeni u Vojvodini, zbog niza faktora, ne mogu meriti po kvalitetu sa onima iz brdsko-planinskih područja. Isto kao što se ni pšenica, kao ni kukuruz, sa zlatiborskih ili golijskih visoravni ne mogu porediti sa rodom iz atara, na primer, Srbobrana i Bečeja, gde je najplodnije zemljište u Evropi. Pitanje rejonskog razmeštaja u poljoprivrednoj proizvodnji, kako sada, a pogotovo u budućnosti, ima i imaće sve veći značaj. Zemlje koje su na putu ka članstvu u Evropsku uniju dužne su da vode politiku regionalizaciji i rejonizacije proizvodnje i na taj način (ne)posredno utiču na ukrupnjavanje parcela i gazdinstva.
U Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014–2024, rejonizaciji proizvodnje prioritetno su dati predeli za razvoj svih kultura. Po tome su vojvođanske njive, sem fruškogorskih padina za voćarsku proizvodnju, predviđene za ratarske proizvode visokog prinosa. Ono što je sigurno moguće jeste da se proizvođači usmere raznim merama za određenu vrstu proizvodnje vezane sa pojedine rejone i podrejone. Dosta njih već je definisano kao i voćne vrste pogodne za gajenje u njima. Na osnovu toga treba i kreirati podsticajne mere koje bi, sigurni smo, (de)stimulativno delovale na proizvoćače da rejonizaciju u voćarstvu poštuju.
Kosta Rajević
669519497885b9c025270d411786109076160.webp)