Slađana Arsenijević iz Ratara kod Smederevske Palanke napustila je policijsku službu i posvetila se voćarstvu. Nakon što se suočila sa rakom dojke, odlučila je da promeni životne prioritete. Danas sa porodicom gradi priču „od sadnice do čašice“, proizvodi domaće prerađevine i otvoreno govori o bolesti, verujući da o raku ne treba ćutati, već pružati podršku onima koji se sa njim bore.
Kada se govori o ženama u poljoprivredi, često se misli na one koje su nasledile gazdinstvo ili nastavile porodičnu tradiciju. Međutim, ima i onih koje su svesno izabrale sasvim drugačiji životni put. Jedna od njih je Slađana Arsenijević iz sela Ratari, u opštini Smederevska Palanka, koja je nakon karijere u policiji odlučila da uniformu zameni voćnjakom, a stresan posao životom bližim prirodi i porodici.
Njena odluka nije bila slučajna. Nakon što joj je 2022. godine, kada je imala svega 39 godina, dijagnostikovan rak dojke, počela je drugačije da posmatra životne prioritete. Posle lečenja odlučila je da se ne vrati poslu koji je, kako kaže, nosio veliki stres i da više vremena posveti sebi, porodici i životu koji će sama oblikovati.
Danas je dobro, a o svom iskustvu govori otvoreno, smatrajući da rak ne sme biti tabu tema i da svako ko prolazi kroz ovu bolest zaslužuje podršku i ohrabrenje.
OD POLICIJSKE AKADEMIJE DO NOVOG POČETKA
Za sebe u šali kaže da je „diplomirani oficir policije na slobodi i poljoprivrednik u pokušaju“, ali iza te rečenice krije se velika životna promena.
Posle završenog kursa za policajce, Policijske akademije i postdiplomskih studija, godinama je radila u policiji. Međutim, nakon lečenja donela je odluku da promeni životni pravac.
– Izabrala sam slobodu. Izabrala sam sebe i vreme za svoju decu. Smatrala sam da je posao kojim sam se bavila izuzetno stresan za jednu majku, suprugu i ženu – kaže Slađana.
Pročitaj još: Vino iz Rivice koje čuva tradiciju i poštuje prirodu
Danas bez zadrške govori o svom iskustvu i smatra da žene ne treba da kriju bolest niti da je doživljavaju kao tabu temu.
– O raku ne treba ćutati. Ako moja priča pomogne makar jednoj ženi da ode na pregled ili nekome pruži nadu da posle dijagnoze život može da bude lep i ispunjen, onda ima smisla da o tome govorim – poručuje Slađana.
ŠLJIVA KAO PORODIČNI IZBOR
Gazdinstvo je nastajalo postepeno. Porodica je najpre raspolagala manjom parcelom od 37 ari, a vremenom su kupovali okolno zemljište, u vreme kada su cene još bile pristupačne.
Kada je došlo vreme da odluče čime će se baviti, Slađana i njen suprug nisu žurili. Obilazili su proizvođače, razgovarali sa stručnjacima i razmatrali različite voćarske kulture – od lešnika i borovnice do višnje.
Na kraju je izbor pao na šljivu.
– Želeli smo da zaokružimo ceo proces, kako ja to volim da kažem, „od sadnice do čašice“. Da imamo našu šljivu, da je sami uberemo i preradimo u rakiju, objašnjava ona.
Danas imaju oko tri hektara šljivika, čiji su zasadi stari tri godine, a ove sezone stigao je i prvi ozbiljniji rod. Gaje četiri sorte: Čačansku lepoticu, Čačansku rodnu, Stenlej i Crvenu ranku.
Pročitaj još: Kajsija prerodila, a šta je sa zaradom
Pored novog zasada, imaju i stariji voćnjak sa šezdesetak stabala različitih voćnih vrsta.
– Taj voćnjak smo zasadili da vidimo šta na ovom podneblju najbolje uspeva, ali i da znamo šta jedemo mi i naša deca. Tu ima kajsija, trešanja, višanja, krušaka i šljiva. Svega pomalo – kaže Slađana.
RASTU ZAJEDNO SA VOĆNJAKOM
Prošle godine proizveli su prve količine rakije od plodova starijeg voćnjaka, dok će ovogodišnja berba biti znatno ozbiljnija.
– Šljivik raste, a zajedno sa njim rastemo i mi. Učimo svakoga dana. Svaka sezona donese neko novo iskustvo – kaže naša sagovornica.
Upravo se u toj rečenici najbolje vidi njen odnos prema poljoprivredi. Ne govori o brzom uspehu, već o procesu u kojem se znanje stiče svakodnevnim radom, a rezultati dolaze postepeno.
DOMAĆI DŽEMOVI – OD HOBIJA DO MALOG BIZNISA
Pored voćarstva, Slađana proizvodi i domaće džemove od voća iz porodičnog voćnjaka. Sve je počelo iz želje da iskoristi plodove, a vremenom je ovaj hobi prerastao u prepoznatljivu malu proizvodnju.
– Pravim ih kao za svoju decu i za sebe – u malim količinama, bez žurbe i sa mnogo ljubavi – priča.
Kupci su je pronašli preko Instagrama, ali najveću reklamu, kaže, i dalje predstavlja preporuka zadovoljnih ljudi. Iako je interesovanje veliko, ne želi da širi proizvodnju po svaku cenu.
– Ne želim da obećam više nego što mogu da napravim. Važnije mi je da kvalitet ostane isti nego da proizvodim velike količine – ističe.
CELA PORODICA JE DEO PRIČE
Na gazdinstvu nema podele na „muške“ i „ženske“ poslove. U berbi učestvuju suprug, sinovi, svekar i svekrva, kao i roditelji, a kada je potrebno, angažuju i sezonske radnike.
Ipak, za Slađanu je najvažnije da porodica bude zajedno.
– Volim da smo svi tu. Da deca učestvuju, da vide kako nastaje ono što jedemo ili proizvodimo za tržište. To je za mene najveća vrednost – kaže Slađana.
SLEDEĆI KORAK – SOPSTVENA DESTILERIJA
Iako zasad ne planiraju da proširuju voćnjak, porodica ima jasan cilj – razvoj sopstvene destilerije.
Već su registrovali proizvodnju jakih alkoholnih pića i dobili sva potrebna rešenja. Plan je da, pored sopstvenih šljiva, prerađuju i plodove drugih domaćina iz okoline.
– Već su nam se javili ljudi iz okolnih sela koji imaju manje šljivike. Želja nam je da sarađujemo sa njima i da zajednički stvaramo kvalitetan proizvod – kaže ona.
Kako objašnjava, proizvodnja rakije omogućava veću dodatnu vrednost voću, ali zahteva vreme i strpljenje.
– Rakija je bogatstvo. To je proizvod koji može da čeka svoje vreme za prodaju, a da pri tom ne gubi vrednost – smatra Slađana.
IZMEĐU BEOGRADA I SELA
Slađanina porodica danas živi na relaciji Beograd–Ratari. Tokom leta gotovo u potpunosti borave na imanju, dok se sa početkom školske godine vraćaju u Beograd zbog dece.
Za Slađanu to nije opterećenje.
– Dok sam radila u policiji, svakodnevno sam putovala gotovo sat vremena do posla. Danas mi isto toliko treba da iz Beograda stignem do voćnjaka.
Iako su ulaganja velika, a pravi ekonomski rezultati tek treba da dođu, ne sumnja da je donela pravu odluku.
– Ovo je sada period ulaganja, rada i čekanja. Voćarstvo traži strpljenje, ali verujem da će se sav trud isplatiti.
NOVI ŽIVOTNI PRIORITETI
Priča Slađane Arsenijević pokazuje da poljoprivreda danas ne mora biti samo nasledstvo ili porodična obaveza. Za nekoga može biti i svestan izbor i novi početak.
Od prvih sadnica do prve ozbiljnije berbe, od domaćih džemova do planirane destilerije, Slađana i njena porodica tek grade svoje gazdinstvo. U toj priči nema brzih rešenja – ima rada, učenja, ulaganja i mnogo strpljenja.
Ali za Slađanu vrednost tog puta nije samo u budućem prihodu. Posle životnog iskustva koje ju je nateralo da zastane i preispita prioritete, danas joj je važno da više vremena provodi sa porodicom, da radi ono što voli i da zna da iza proizvoda koji stvaraju stoji njihov zajednički trud.
Otvoreno govoreći o borbi sa rakom dojke, želi da ohrabri i druge žene da vode računa o svom zdravlju i da se redovno kontrolišu.
Njena priča tako nije samo priča o promeni profesije. To je priča o novim prioritetima, porodici i hrabrosti da se, kada život donese veliki preokret, krene ispočetka – ovoga puta svojim putem.
A. Milić
Foto: Privatna arhiva
Projekat „2026 – godina žena koje nas hrane“ je sufinansiran sredstvima iz budžeta Ministarstva informisanja i telekomunikacija, Beograd. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
