Nova studija entomologa Univerziteta Merilend pokazuje da je životni vek pojedinačnih pčela, koje se drže u kontrolisanom, laboratorijskom okruženju, 50% kraći nego što je bio 1970-ih. Kada su naučnici modelovali efekat današnjeg kraćeg životnog veka, rezultati su odgovarali povećanom gubitku društava i smanjenim trendovima proizvodnje meda, koje su pčelari videli poslednjih decenija.
Smenjivanje generacija u zajednici je normalan i prihvaćen faktor u pčelarstvu, jer pčelinja društva prirodno stare i odumiru, a mlade pčele ih nasleđuju. Međutim, tokom protekle decenije američki pčelari su prijavili visoke stope gubitaka, što je značilo da moraju da preformiraju više društava da bi posao pčelarenja bio održiv. U nastojanju da shvate zašto, istraživači su se fokusirali na stresore životne sredine, bolesti, parazite, izloženost pesticidima i ishranu.
Ovo je prva studija koja pokazuje sveukupno smanjenje životnog veka medonosnih pčela potencijalno nezavisno od stresora iz okoline, nagoveštavajući da genetika može uticati na šire trendove u pčelarskoj industriji. Studija je objavljena 14. novembra 2022. u časopisu Scientific Reports.
– Izolujemo pčele iz života društva neposredno pre nego što postanu odrasle, tako da, šta god da im skraćuje životni vek, dešava se pre te tačke – rekao je Entoni Neiman, doktorand na Odseku za entomologiju i glavni autor studije. – Ovo uvodi ideju o genetskoj komponenti. Ako je ova hipoteza tačna, ona takođe ukazuje na moguće rešenje. Ako možemo da izolujemo neke genetske faktore, onda bismo možda mogli da uzgajamo dugovečne pčele.
On je prvi put primetio smanjenje životnog veka dok je sprovodio studiju sa profesorom Denisom van Engelsdorpom o standardizovanim protokolima za uzgoj odraslih pčela u laboratoriji. Ponavljajući ranije studije, istraživači su sakupili pčelinje lutke iz košnica medonosnih pčela. Sakupljene pčele su nastavile da rastu u inkubatoru, a zatim su držane kao odrasle u posebnim kavezima.
Neiman je procenjivao efekat dodavanja šećerne vode pčelama u kavezu običnom vodom kako bi se bolje oponašali prirodni uslovi, kada je primetio da je, bez obzira na ishranu, srednji životni vek njegovih pčela u kavezu bio upola manji od onih u kaveznim pčelama u sličnim eksperimentima sedamdesetih (17,7 dana naspram 34,3 dana sedamdesetih). Ovo je podstaklo dublji pregled objavljenih laboratorijskih studija u poslednjih 50 godina.
Iako se laboratorijsko okruženje veoma razlikuje od pčelinjeg društva, istorijski zapisi o pčelama koje se čuvaju u laboratoriji ukazuju na sličan životni vek pčela u košnicama, a naučnici generalno pretpostavljaju da će izolovani faktori koji smanjuju životni vek u jednoj sredini takođe smanjiti životni vek u drugoj. Prethodne studije su takođe pokazale da u stvarnom svetu kraći životni vek pčela odgovara kraćem vremenu hranjenja i manjoj proizvodnji meda. Ovo je prva studija koja povezuje te faktore sa stopom smenjivanja u društvima.
Kada je tim modelirao efekat smanjenja životnog veka za 50% na pčelarsku praksu, gde se izgubljena društva zamenjuju godišnje, rezultirajuće stope gubitka bile su oko 33%. Ovo je veoma slično prosečnim stopama zimovanja i godišnjih gubitaka od 30% i 40% koje su prijavili pčelari u poslednjih 14 godina.
Naučnici su primetili da bi njihove pčele koje se čuvaju u laboratoriji mogle da dožive neku vrstu virusne kontaminacije niskog nivoa ili izloženosti pesticidima tokom larvalne faze, kada leže u košnici i pčele radilice ih hrane. Ali pčele nisu pokazale očigledne simptome te izloženosti, a genetska komponenta dugovečnosti pokazala se kod drugih insekata, kod voćne mušice, na primer.
Sledeći koraci za istraživače biće upoređivanje trendova u životnom veku pčela u raznim zemljama širom sveta. Ako pronađu razlike u dugovečnosti, mogu da izoluju i uporede potencijalne faktore koji doprinose većoj dužini životnog veka, kao što su genetika, upotreba pesticida i prisustvo virusa u lokalnim pčelama.
Dejan Kreculj
