Danas je na Novosadskom međunarodnom poljoprivrednovm sajmu potpisan Memorandum o strateškoj saradnji između Zadružnog saveza Vojvodine i italijanske organizacije Legacoop Agroalimentare. Ovaj događaj, ocenjen kao jedan od najvažnijih na ovogodišnjem sajamskom izdanju, predstavlja značajan korak ka unapređenju međuzadružne saradnje i razmeni iskustava između Srbije i Italije. Sporazum su potpisali Jelena Nestorov Bizonj, predsednica Zadružnog saveza Vojvodine (ZSV) i Kristijan Mareti, predsednik organizacije Legacoop Agroalimentare
Pročitaj još:Dragan Lončar: Zadruge još nisu dobile mesto koje zaslužuju
-Jedan od najvažnijih aspekata saradnje biće razmena znanja i iskustava, budući da oba zadružna sistema imaju dugu tradiciju. Zadružni savez Vojvodine postoji već 180 godina, dok Legacoop ove godine obeležava 140 godina rada. Upravo zbog toga postoji mnogo prostora za međusobno učenje i povezivanje, rekla je Jelena Nestorov Bizonj, predsednica ZSV.
Dodala je da će poseban fokus biti stavljen na unapređenje zadružnog organizovanja po uzoru na italijanski model, gde zadruge nisu prisutne samo u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, već i u sektorima prerade, usluga, trgovine i distribucije. Takav sistem razvijen je u italijanskoj regiji Emilija Romanja, koja se često navodi kao primer uspešnog zadružnog povezivanja.
Saradnja će obuhvatiti i razmenu novih tehnologija i savremenih pristupa poljoprivredi. U fokusu će biti zdrava i održiva proizvodnja, precizna i regenerativna poljoprivreda, kao i primena inovacija koje mogu doprineti većoj konkurentnosti proizvođača.
Ova saradnja, kako je ocenila predsednica ZSV, mogla bi da donese višestruke koristi, ne samo zadrugama Srbije i Italije, već i ukupnoj privredi dve zemlje.
Ukazano je i na razlike između domaćeg i italijanskog zadružnog sistema. Dok su u Srbiji zadruge i dalje najčešće vezane za poljoprivredu, u Italiji su razvijene i u oblastima usluga, trgovine, prerade, pa čak i finansijskih usluga.
Razlika postoji i u veličini zadruga. U Srbiji zadruge u proseku imaju oko dvadesetak zadrugara i stotinak kooperanata, dok u Italiji postoje zadruge sa više hiljada članova. Veći broj udruženih proizvođača omogućava im bolju tržišnu poziciju, povoljniju nabavku i jaču pregovaračku moć.
Posebno je naglašeno da su u Italiji intenzivne grane proizvodnje, poput voćarstva i povrtarstva, mnogo bolje organizovane kroz zadruge. Takve zadruge na tržište najčešće ne izlaze sa sirovim voćem i povrćem, već sa finalnim proizvodima više vrednosti, čime se dodatno povećava zarada poljoprivrednika i jača konkurentnost proizvodnje.
A.M.
