Poljoprivrednike već nekoliko godina muči dilema: šta sejati, a da, na kraju, kad se podvuče crta, bude isplativo!? Ali ne samo, kako bi se pomislilo u prvi mah, zbog klimatskih uslova koji su, kao i ove godine katastrofalni, već cena žitarica koje su na višegodišnjem minimumu, kako u svetu tako i kod nas. Cene pšenice, kukuruza, soje, suncokreta i drugih kultura dramatično padaju već dosta dugo, a prognoze stručnjaka idu u pravcu da ovaj trend nije kratkoročan i, ukoliko se na globalnom nivou nešto (ne)predviđeno ne dogodi, trajaće najmanje još nekoliko godina.
U ovom momentu ratari mogu samo da se podsećaju na vreme kada su se radovali dobrim prinosima. To je istovremeno značilo i siguran otkup i značajan prihod za domaćinstvo. Danas ratar, što više proizvodi, zbog depresivnih cena i uvećanih troškova, manje dobija i njegov proizvod, nažalost, sva manje vredi na tržištu. Dovoljno je samo letimično pogledati uporedne analize cena na novosadskoj Produktnoj berzi i doći do takvog zaključka. Pšenica u prvoj nedelji avgusta vredi 19,5 – 20,5 dinara bez PDV-a, kao bezmalo pola kifle u nekoj gradskoj pekari. Više nego sramotno! Ništa nije bolja situacija ni sa kukuruzom, čija cena već mesecima, u kontinuitetu varira od 19,40 do 20,50 dinara za kilogram, što je ispod osnovne cene koštanja. Cena soje koja se, prethodnih godina, dosta dobro držala, trenutno je 64-65 dinara sa tendencijom daljeg pada. Berzanski eksperti tvrde da je ovo, kad su cene u pitanju, najteži period za proizvođače žitarica u poslednjih deset godina.
Brojni su uzroci zašto je to tako, a izražavaju se kroz čitav splet okolnosti: velikih zaliha hrane u svetu, dešavanja na međunarodnom tržištu, nedovoljno dobroj poziciji srpskih izvoznika, maloj domaćoj tražnji usled pada potrošne moći stanovništva.... Sve to, uz cene nafte u svetu i veću konkurenciju, ratare sa svojim proizvodima dovodi na donje granice samoodržanja.
Ali, šta je tu je, od jadikovki nema puno vajde. Srpski seljak pregrmeo je i mnogo teže situacije, pa smo ubeđeni da će i ovaj cunami devastiranih cena prebroditi. Postavlja se samo pitanje koliko će ga to, u ukupnom zbiru, koštati i dokle, bez još većih posledica ratari mogu da idu sa stezanjem kaiša. Takođe se treba zapitati da li, u datoj situaciji, država, a da se ne meša u zakone tržišta, može da pomogne proizvođačima ratarskih kultura.
Ono što država u ovoj situaciji može, svakako je da ratarima omogući da na lakši način, tamo gde je to moguće, dođu do državne zemlje, umanji, ili ih potpuno oslobodi poreza, omogući nabavku dizel-goriva bez plaćanja akciza....
Borba protiv sive ekonomije i zalaganje za uređeno tržište poljoprivrednih proizvoda takođe bi bilo od velike pomoći poljoprivrednicima, pogotovo zadrugama, koje legalno posluju i redovno izmiriju zakonske obaveze.
Kad su cene u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji manje-više stabilne i ekonomski održive, izdvajanja za poreze i doprinse, zakonski predviđena davanja prema budžetu i fondovima ne predstvaljaju veliku teškoću. Međutim, sa ovako depresivnim cenama, padom tražnje, subvencijama takvim kakve jesu, ratarima je svaki dinar uistinu dragocen i strogo vode računa kako ga troše. Zato im je sada, čini se, više nego ikad potrebna pomoć i podrška, pre svega, nadležnih državnih organa, ali i svih drugih učesnika u proizvodno-trgovinskom lancu, kako bi opstali i koliko-toliko održivo poslovali.
Kosta Rajević
