Problemi tržišta svinja nisu od juče. Cenovni ciklusi u tom sektoru postoje decenijama. U osnovi je pravilo da, uporedo sa padom cena kukuruza dolazi do povećanog ulaganja u svinjarstvo i obrnuto. Poslednjih dana jula ove godine cena kukuruza je, u odnosu na prvu dekadu istog meseca, porasla sa 18,00 na 19,49 dinara za kilogram, odnosno za gotovo devet odsto. Da li će kukuruz i dalje biti sve skuplji? Odgovor je neizvestan, jer mnogo toga zavisi od ovogodišnjeg roda sa naših oko milion hektara, ali i od zbivanja na svetskom tržištu. Izvesno je da će svaka cena kukuruza ispod 20 dinara po kilogramu ratare voditi u gubitke. Istovremeno, sadašnja niska cena kukuruza, kakva nije zabeležena još od početka juna, trebalo bi da pogoduje odgajivačima svinja. Posebno što posle majskih praznika, kada su prasad dostigla „svemirski visoku cenu“ od 800 dinara, sada mogu da se kupe za 300 do 350, a krmače za 250 dinara po kilogramu.
Prvi zaključak bi mogao biti da su se stekli uslovi za povećanje broja tovljenika i za zaradu kojom bi stočari mogli da pokriju gubitke od pre dve godine. Nažalost, malo je nade da će se povoljan scenario dogoditi u dogledno vreme, jer se fond stoke sporo obnavlja zbog bioloških specifičnosti u toj oblasti. Prisutan je i ozbiljan strah odgajivača od nadiranja afričke kuge svinja. Najveće nevolje postoje zbog uvoza jeftinog mesa sumnjivog kvaliteta iz hladnjača Evropske unije. Tamošnji farmeri imaju skoro pet puta veću subvenciju nego 57.259 naših gazdinstava koji se bave proizvodnjom svinja. Za uvezeno svinjsko meso godišnje plaćamo i preko 80 miliona dolara, što je za oko 37 odsto više od subvencija koje daje naša država u proizvodnji svinja. Otuda mnogo veća verovatnoća je da će se nastaviti tendencije uočene tokom popisa poljoprivrede 2023. godine. Perspektive proizvodnje svinjskog mesa kod nas, očigledno, nisu ružičaste, bez obzira na rastući broj svekolikih proslava, koje teško mogu da prođu bez prasetine, jagnjetine i jaretine.
Izlazak iz krize neće biti lak
– Naše stočarstvo je u izuzetno velikoj dubiozi, pa je vrlo upitno kako i čime oporaviti jedan od najznačajnijih delova naše poljoprivrede, dobrim delom i čitave privrede, kaže iskusni agrarni analitičar Milan Prostran.
Najnepovoljnija okolnost je to što smo, u prevelikoj želji da što pre uđemo u Evropsku uniju potpisali Sporazum o slobodnoj trgovini, koji nedovoljno štiti našu privredu, pa i stočarstvo. Iako je svinjsko meso najprisutnije na našim trpezama, njegova količina je od 1990. godine smanjena sa 65, na sadašnjih samo 45 kilograma po stanovniku. Trebalo bi stimulisati domaću potrošnju svinjskog mesa, ali i plasman na strana tržišta. Svojevremeno su velike klanice mogle da opstanu jedino ukoliko prerađuju najmanje 40-50 odsto iz sopstvene primarne proizvodnje svinja. Poneke to imaju i danas. Ostale su se opredelile za kupovinu od malih stočara, što dodatno remeti stabilnost tržišta. Svaki pad otkupnih cena žive vage svinja navodio je stočare da zakolju krmače i tu je kraj tova. Mali proizvođači, koji čine 92 odsto stočarstva u Srbiji, potpuno su isključeni iz procesa proizvodnje mesa. Glavnu reč vode klaničari i uvoznički lobi.
Da bi se prevazišle postojeće nestabilnosti, neophodno je da se uspostavi tesna uzročno-posledična veza između primarnih proizvođača svinja, klaničara i uvozničko-izvozničkog lobija. Jedino na taj način moguće je bar ublažiti postojeće velike oscilacije cena na domaćem tržištu i obezbediti dovoljnu konkurentnost u izvozu. Da li će to biti preko zadruga, udruženja, ili nekih drugih oblika organizovanja primarnih proizvođača – nije bitno.
Neophodna zaštita malih proizvođača
Važno da se obezbedi dovoljno veliki i moćan sagovornik, sposoban da zaštiti interese malih stočara i da ravnopravno parira trenutno povlašćenim klaničarima i uvozničkom lobiju. Prvenstveno se to odnosi i na male tradicionalne proizvođače svinja u Sremu, Mačvi i u drugim sredinama, koji se i dalje nadaju da će se situacija poboljšati. Njih treba stimulisati u dovoljnioj meri. Potrebna nam je, takođe, znatno veća proizvodnja mesa, ali i stajnjaka, da bi se sačuvala plodnost ovdašnjeg zemljišta. Vreme je da se stvori potpuno nova slika u našoj poljoprivredi, prvenstveno kada je reč o stočarstvu, kao vodećoj grani u proizvodnji hrane. U obezbeđivanju takvih privrednih uslova bitna je uloga naše države, po uzoru na agrarno razvijene sredine u Evropskoj uniji. Ona mora da osigura apsolutno pridržavanje postignutih strategija, zakonskih rešenja i poštovanje potpisanih ugovora svih učesnika u lancu od njive do izvoza, bez izuzetka. Odlaganje rešenja samo je gubljenje vremena. Uvek se mora početi od činjenice da hrana postaje sve značajnija u uslovima porasta broja stanovnika na našoj planeti i sve složenijih geopolitičkih situacija. Neodrživo je da, tokom poslednje dve decenije, imamo 15 ministara poljoprivrede i da svi razvoj ove grane privrede vode ispočetka, kao da kod nas ne postoje prethodna dobra i loša naučna, stručna i odgajivačka iskustva u proizvodnji i izvozu kvalitetnog svinjskog mesa.
Izvesnu nadu predstavljaju nedavni zaključci da Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede namerava da organizuje razgovor primarnih proizvođača svinja i otkupljivača, kao i da će biti medijator budućih pregovora zainteresovanih strana.
B. Krstin
