Pad stočarske proizvodnje u Srbiji evidentan je već više od dve decenije. Nakon pandemije korona virusa, aktuelnog rusko-ukrajinskog i rata u Pojasu Gaze, konstantan rast cena stočne hrane, mineralnog đubriva i energenata, doprineli su i znatno utiču na još veću eskalaciju stanja u stočnom sektoru. Iz tih razloga, sve su učestaliji apeli udruženja poljoprivrednika - stočara upućeni nadležnim državnim organima za pomoć stočarstvu, kao važnoj grani poljoprivrede i, naravno, stočarima.
Poznato je da mlekarski sektor u Srbiji već duže vreme posluje pod velikim pritiskom. Ovakvom stanju najviše je doprinelo liberalizovano tržište, kao i enormno povećan uvoz mleka i mlečnih proizvoda. Uprkos važećim subvencijama po mlečnom grlu i lane teškom mukom podignutoj premiji od 19 dinara po isporučenoj litri, proizvođači konstantno izražavaju nezadovoljstvo otkupnom cenom, kao i ukupnim položajem u sektoru. Iako je poslednjih meseci, u zavisnosti od kvaliteta i isporučene količine mleka, otkupna cena povećana za bezmalo 40-50 odsto, farmeri tvrde da je računica u proizvodnji sve lošija i da, za razliku od mlekara i trgovinskih lanaca, sektorska kriza njih najviše pogađa.
Na nedavno održanom sastanku u Ministarstvu poljoprivrede sa novim resornim ministrom, stočari Mačvanskog okruga tražili su da se subvencija po grlu poveća sa 40.000 na 55.000 dinara i domaćinstvima dodeli 150.000 dinara za uzgoj domaćih junica, umesto što se sa 170.000 dinara stimuliše njihov uvoz. Još nije doneta nikakva konkretna odluka, pregovori proizvođača mleka i Ministarstva poljoprivrede su u toku, pa se i dalje ne zna kakve vrste pomoći proizvođači mleka mogu da očekuju.
Činjenica je da je mlečno govedarstvo već u dužem periodu najugroženija poljoprivredna grana u Srbiji. Očito da je došlo krajnje vreme da struka, nauka i svi faktori u mlečnom lancu, od nadležnog ministarstva poljoprivrede, preko otkupljivača i mlekara, pa sve do proizvođača, donesu preko potrebnu i jasnu strategiju održivog razvoja. Ako se želi veći prinos po kravi i približavanje evropskim standardima, svakako se mora poraditi na genetici i nagraditi kvalitet mleka. Istovremeno, treba pronaći rešenje da se smanji nekontrolisani uvoz i način da se sačuvaju, pre svega, mali proizvođači. Oni su, uprkos sve izraženijem ukrupnjavanju, u našim okvirima još uvek okosnica proizvodnje i bez njih mlečni sektor teško da može da opstane.
Proizvođači svinja takođe su u posebno teškoj situaciji zbog "makaza cena". Nezaštićeni i prepušteni tržišnim (ne)prilikama, nekontrolisanom uvozu, kao i cik-cak otkupnoj ceni, sve teže materijalno podnose položaj u kome se nalaze, ne svojom krivicom. Rezultat takvog stanja je da su mnogi prinuđeni da odustanu od organizovanog tova, pa nam obori u selima, ali sve češće i na većim farmama, zvrje prazni.
Šta čini država da pomogne stočarima? Podsetimo, odobrena su i povećana davanja za svakog proizvedenog tovljenika, za priplodne krmače, na snazi su i dalje mere podrške za krave dojilje, predviđene su i subvencije za svako utovljeno june, za ovce, koze i jarad, kokoške lakog i teškog tipa... Sve to stočarima mnogo znači, ali očito nije dovoljno da bi se na tržištu izborili sa (u)cenama klanica prilikom otkupa, kao i uvoznog lobija, koji koristi povoljne tržišne aranžmane za nekontrolisani uvoz mesa i prerađevina.
Stočarima je pomoć države da izađu iz cenovnog lavirinta i urede prodaju u ovom momentu potrebnija nego ikad. Uz set mera pomoći, tek formirana Vlada i Ministarstvo poljoprivrede morali bi da za stočare pronađu način da obuzdaju manipulisanje tržištem i administrativno "smanje" nezasite apetite uvoznika. Da li će to uraditi kroz veće carinske stope, smanjenje PDV-a na stočnu hranu, akciza na gorivo ili na neki drugi način, nije bitno. To jednostavno mora da se učini jer ćemo u suprotnom doći u situaciju da izgubimo i ovo malo stočara što je ostalo.
Kosta Rajević
