Letnja suša 2025. godine ponovo je ogolila svu ranjivost srpske poljoprivrede i njenu zavisnost od vremenskih prilika. I dok se mnogi seljaci još uvek sabiraju posle prepolovljenih prinosa kukuruza, soje i suncokreta, sve je glasniji zahtev da država interveniše konkretnom finansijskom podrškom — 300 evra po hektaru pogođenih površina.
Prema rezultatima ankete sprovedene među poljoprivrednicima na portalu Agroservis, čak 78% ispitanika, odnosno 438 glasova, smatra da država mora da reaguje i isplati obećanu pomoć. Njihov stav je jasan — bez državne injekcije mnogi neće preživeti sledeću setvu. Sa druge strane, 11% učesnika (64 glasa) protivi se ideji, smatrajući da su budžetske mogućnosti ograničene i da bi nova pomoć samo produžila agoniju sistema koji se već decenijama oslanja na subvencije umesto na reforme.
Zanimljivo je da 9% ispitanika (48 glasova) zauzima treći stav — da pomoć treba da bude selektivna i da prioritet imaju regioni gde su gubici najdrastičniji, kao što su Bačka, Banat i delovi Šumadije. Najmanji deo, svega 2% (13 glasova), smatra da isplata nema pravni osnov jer nije proglašeno vanredno stanje, pa bi svaka odluka o isplati bila pravno klimava.
Za još ovakvih tekstova pretplatite se na list Poljoprivrednik ili na eizadnje OVDE
Rezultati ankete jasno pokazuju da poljoprivredna javnost u Srbiji očekuje konkretnu reakciju države, ali i da postoji ozbiljan jaz između očekivanja i institucionalne stvarnosti. Ovaj zahtev nije samo vapaj proizvođača već i upozorenje. Godinama unazad država reaktivno „krpi rupe“. I sama je shvatila da je važno da strateški ulaže u sisteme za navodnjavanje, osiguranje useva i dugoročne mere prilagođavanja klimatskim promenama.
S druge strane, Vlada Srbije suočava se s pitanjem fiskalne održivosti. Ispalata 300 evra po hektaru na nacionalnom nivou značila bi stotine miliona evra dodatnog troška. U trenutku kada je budžet već opterećen subvencijama i socijalnim transferima, svaka odluka mora biti promišljena. Jer poljoprivreda, iako često nepravedno zapostavljena, ostaje stub ruralne Srbije i važna izborna baza.
Stručnjaci sve češće upozoravaju da „ravnomerna pomoć svima“ nije ni pravedna ni održiva. Jedan hektar u južnoj Bačkoj nije isto što i hektar na Pešteru. Ulaganja, troškovi, pa i posledice suše drastično se razlikuju. Zato bi, prema mišljenju dela agroekonomista, pomoć trebalo usmeriti ciljano — ka onima koji su pretrpeli najveće štete i koji su vitalni za nacionalnu proizvodnju hrane.
Suša 2025. još jednom je pokazala da poljoprivreda u Srbiji nema vremena za odlaganje reformi. Država mora da pomogne, to je jasno. Ali pomoć ne sme biti samo gas-maska za sledeću sezonu, već korak ka uređenijem sistemu koji neće svake godine zavisiti od neba.
Dok seljaci čekaju odgovor, pitanje ostaje: hoće li se ponovo „zalivati“ posledice, ili će napokon početi da se „sade“ rešenja?
