U vrelim danima, a očekuje se da ovo leto bude takvo, pčele se suočavaju s ozbiljnim izazovima koji često ostaju nevidljivi ljudskom oku. Dok leto naizgled donosi obilje – cvetanje, nektar, toplotu – ono istovremeno pčelama postavlja granicu fiziološke izdržljivosti. Istraživanja u poslednjih nekoliko godina, osvetlila su kompleksne strategije kojima pčelinja društva odgovaraju na vrućinu, ali i krhku ravnotežu u kojoj se njihov opstanak održava.
Za razliku od ljudi, pčele nemaju luksuz klimatizovanih prostora. Njihova „klima“ zavisi isključivo od kolektivnog ponašanja, instinkta i pravilne dostupnosti resursa – pre svega vode. Da bi se leglo održalo na optimalnoj temperaturi između 34 i 35 stepeni Celzijusa, pčele moraju stalno balansirati između ventilacije, smanjenja gustine pčela unutar košnice i pažljivog unošenja vode. Kada temperatura u košnici poraste i za samo nekoliko stepeni, to može biti pogubno po leglo koje je izuzetno osetljivo na toplotni stres.
Pročitaj još: Posao pčelarstva im pao sa neba
Voda je spas
U naučnim eksperimentima, kada se društvima onemogući pristup vodi, temperatura legla neretko dostiže kritičnih 43–44 stepena, što već dovodi do deformacija, pa i smrti mladih pčela. Društvo tada reaguje panično – deo pčela izlazi iz košnice u pokušaju da smanji unutrašnju gužvu, formira “bradu”, dok druge ubrzano sakupljaju vodu i raspoređuju je po ćelijama saća, kreirajući tako isparavanje koje snižava temperaturu. To nije slučajna strategija – svaka “vodarica”, pčela koja unosi vodu, ima specifično ponašanje: kada se vrati u košnicu, pokretima antena i jezika traži larve koje jasno “traže vodu”.
Istraživanja sa američkog Kornel univerziteta pokazuju da čak i blag porast spoljašnje temperature za 5 do 6 stepeni utiče na ubrzano trošenje vode unutar društva. Pčele koje lete pri temperaturi iznad 33 stepena Celzijusa gube vlagu kroz respiraciju i isparavanje toliko brzo da već za 90 minuta mogu biti ozbiljno dehidrirane, naročito ako se nalaze daleko od izvora vode.
Već od maja i juna, kada dani postaju dugi, a leglo u punom razvoju, voda postaje kritičan faktor opstanka. Dok pčelari najčešće vode računa o nektaru i polenu, često previdimo koliko je redovan i lak pristup vodi ključan – ne samo za hlađenje, već i za pripremu hrane za larve i održavanje vlažnosti u ćelijama. U prirodi, pčele često traže izvore vode bogate mineralima, poput magnezijuma i kalijuma, jer im oni pomažu u fiziološkom balansiranju elektrolita. Zato nije neobično videti pčele kako piju s vlažnih kamenčića, betona ili mokrog drveta.
Pčelari širom sveta, posebno u SAD, Australiji i širom Mediterana, sve više u svoju praksu uvode pojilice s plitkom vodom i plutajućim elementima, koje omogućavaju sigurno sletanje. Preporučuje se i da pojilice budu postavljene pre nego što nastupi ekstremna vrućina, kako bi pčele razvile naviku i „označile“ mesto kao stabilan izvor vode.
Pročitaj još: Stoci neophodna voda
Klimatske promene sve veća pretnja
Zanimljivo je da, dok su pčele u stanju da prežive kratkotrajne ekstreme zahvaljujući složenim kolektivnim mehanizmima, dugotrajni toplotni talasi mogu dovesti do značajnih gubitaka. U Teksasu je, prema zvaničnim podacima iz prošle godine, više od dve trećine društava u nekim delovima države nestalo upravo zbog suše i nedostatka vode i nektara. Takvi podaci služe kao upozorenje: klimatske promene nisu apstraktna pretnja, već konkretna stvarnost u pčelinjacima.
Zato i u Srbiji, iako još uvek umerenijeg klimatskog režima, vredi razmisliti o jednostavnim, ali efikasnim koracima: postaviti dobru pojilicu, obezbediti senku, omogućiti strujanje vazduha unutar poklopca, pratiti ponašanje pčela tokom najtoplijih dana.
Leti je najlakše provetravati košnicu – pčelinja društva većinu posla obavljaju sama. Od pčelara se traži samo da sve otvore na košnici drži što otvorenijim. Ovo pozitivno utiče na produktivnost sakupljanja meda – tokom medobranja pčele ne gube vreme čekajući u redu da prođu kroz ulazne rupe i mogu da naprave više letova, donoseći više nektara u društvo.
Kako su tokom leta pčele izložene veoma visokim dnevnim temperaturama senčenje i intenzivnija ventilacija košnica su gotovo neophodni. Prejako zagrevanje zahteva pojačano provetravanje ulaza pčela i njihovo angažovanje na lepezanju. Na košnicama se pojavljuju “brade”, pčele izlaze i u grozdovima vise na spoljašnjoj strani košnice, čak i do krova, ili na poletaljci. Ovo naizgled liči na roj, ali će se sa smirajem vrelog dana sve vratiti u uobičajeno stanje, ako nisu tropske noći. Istovremeno, broj uzgojenog legla biće naglo smanjen, izgradnja saća usporena, pčele će biti u neradnom stanju.
Pročitaj još: Srbija bez 35% košnica
Kako pomoći pčelama
Košnice treba bojiti samo u svetlim bojama - bele, plave, žute, koje reflektuju sunčeve zrake. I lokacija na kojoj se košnice nalaze može da bude od pomoći ako se smeste u šareni hlad, zaklon od sunca bar u najtoplijem delu dana. Postavljene na postolja uzdignuta od zemlje, ako su nastavljače, povoljno će delovati da se problem vrućine reši. Neki pčelari za zasenčenje košnica koriste prostirke, a kod paviljonskih selećih pčelinjaka povoljno je i to što se nalaze znatno iznad površine zemlje. Sada je potrebno povećati ventilaciju košnica i povećati zapreminu gnezda. Veoma je važno otvoriti donji ulaz celom širinom prednjeg zida košnice i pored toga gornje leto u svakom telu, prorezi visine 10 milimetara i dužine 10 centimetara ili okrugla rupa prečnika 2,5 centimetara.
Kod nastavljača veoma efikasno je blago pomeranje gornjeg nastavka, ako košnica ima zbeg tim bolje. Pomera se unazad tako da se formira otvor širine duž cele košnice, tačno iznad donjeg leta, ali je oko pola centimetra, tek toliko da slobodno struji vazduh, a da pčele ne mogu da prolaze, pa ni da postavljaju dodatne stražarice. Ukoliko dođe do naglih vremenskih promena ili da je potrebno brzo zatvaranje zbog insekticida, bilo poljoprivrednih pesticida ili tretmana komaraca, brzo se sve vrati kako je i bilo.
Voda za pčele u ovakvim vrelim letima nije luksuz. Ona je pitanje života društva. A pitanje opstanka pčela, u vreme globalnih klimatskih promena, postaje i pitanje opstanka nas samih.
Tekst i foto: Dejan Kreculj
