Aleksandar Lovrić iz Mokrina, još kao dete, uz tatu, zavoleo je svet poljoprivrede. Tada je i savladao osnovu za uspešno bavljenje poljoprivredom. Porodica Lovrić se bavila ratarstvom i stočarstvom, a Aleksandar je pre dve decenije odlučio da se oproba u povrtarstvu.
Pročitaj više:Ne košta ništa, a bez ovoga nema uspeha!
Početak je bio skroman, na 0,2 hektara. Kako Lovrić kaže, bila je sreća da baš u vreme kada je on počinjao u Grad Kikindu stigne američka donatorska fondacija namenjena za nabavku 30 plastenika za proizvodnju povrća, a obaveza povrtara je bila da uplate polovinu iznosa od ukupne vrednosti. Tako su Lovrići počeli s proizvodnjom povrća u zatvorenom prostoru. Prvi novac koji su zaradili uložili su da povećaju proizvodnju i tako su i dalje poslovali. Danas Lovrići imaju devet plastenika na površini od 0,5 hektara. Za njih je povrtarstvo porodični posao, u koji su uključeni svi – supruga Marija, kćerke Vesna i Lena, a tu su i dva radnika koji im stalno pomažu.
Svoje poslove počinju proizvodnjom rasada u februaru. Lovrići ne zagrevaju svoje plastenike, izuzev jednog koji se greje električnim grejačima. Šest grejača omogućava da se u njemu postigne odgovarajuća temperatura. Tu se odvija proizvodnja rasada, paprike, paradajza, krastavca, namenjenih za prodaju i sopstvene potrebe. Rasad koji se prodaje oko 20. aprila se iznosi napolje na kaljenje. Lovrići rasad za svoje plastenike ne kale već direktno sade u leje.
– Godišnje se ovde proizvede između 12.000 i 14.000 biljaka. Određenije: za naše potrebe od 7.000 do 8.000 biljaka, a od 5.000 do 6.000 biljaka za prodaju po narudžbini, kaže Lovrić.
Posle sadnje sledi nega, koja je zahtevna, jer su tada često niske temperature, na koje su ovi usevi osetljivi. Lovrići pomno prate vremensku prognozu i, ako se u aprilu najavljuju niske temperature, preko duple folije prebacuju agril. Plastenici se obavezno provetravaju.
Moto Lovrića je da proizvedu zdrav proizvod sa što manje hemijskih tretmana. Njihova proizvodnja se zasniva na primeni bioloških preparata, a ukoliko se upotrebljavaju hemijski, onda se koriste oni s najkraćom karencom.
Prvi paradajz za berbu pristiže u junu i bere se sve do oktobra, odnosno do prvog mraza. U proseku uberu 12 tona.
Iako imaju velika ulaganja – za supstrat na kome se odvija njihova proizvodnja, a ne na zemlji, zatim za vodotopiva đubriva za prihranu – ipak su zadovoljni.
Po obimu proizvodnje spadaju u red malih proizvođača, pa njihovu robu otkupljuju lokalni marketi u Kikindi i Mokrinu.
Berba paprike babure počinje krajem juna, a bere se dve nedelje duže od paradajza. Rod paprike od 1,5 tone smatraju solidnim.
U plastenicima Lovrića krastavac se bere dva puta. Prva berba je u maju, a druga u leto.
Bez velike ljubavi ovaj posao ne može da se radi. Vrlo je zahtevan. Tokom vegetacije u svaki plastenik ulazi se jednom ili dva puta dnevno kako bi se na vreme intervenisalo biopreparatima, ako se primeti neka štetočina ili simptomi bolesti.
Leti zbog visokih temperatura mora da se porani, tako da radni dan počinje rano, već u pet ili šest i radi se do deset, dok ne krenu vrućine. Posla u plasteniku ima svaki dan. Da ne bi prerastao, krastavac mora da se bere svaki dan, a paradajz svaki drugi, eventualno treći.
Ipak, Aleksandar i njegovi ukućani taj posao rade sa uživanjem. Desi se i da vetar pocepa najlon, ali se zameni. Sistem za navodnjavanje "kap po kap" u ovakvoj proizvodnji je neophodan.
Pročitaj više:Zajedno čuvati i transportovati samo kompatibilno povrće
Posla ima uvek. Odmah po skidanju useva krajem oktobra sadi se zimska zelena salata. Rasadu treba mesec dana da nikne. Bitno je samo da nisu visoke temperature. Salata se lako proizvodi jer ne traži grejanje. Zato je dobra za zimsku proizvodnju.
Iako u plasteniku ima posla tokom cele godine, Lovrići su zadovoljni. Proizvodnju neće povećavati, a trudiće se dokle god rade da zadrže kvalitet po kome su prepoznatljivi i cenjeni.
Tamara Gnip
669519497885b9c025270d411786109076160.webp)