Sećam se da sam kao mlad lovac sa čuđenjem gledao one starije koji su zimi, posebno kada padne sneg tovarili bale sena i kukuruz u zrnu u lade nive kako bi otišli „da namire“ divljač. Mislio sam da su se kod nas uglavnom „namirivale“ domaće životinje ali vremenom sam uvideo da je takav human odnos čoveka prema divljači posebno zimi, odlika pravih i čestitih lovaca. Svakom ko iole poznaje navike životinja poznato je da zimi one nemaju dovoljno hrane, jer neretko čak i u gradovima vrapci i golubovi sleću na prozore tražeći koju mrvicu hleba. U surovim zimskim uslovima u našim lovištima situacija je još teža jer kako sitna, tako i krupna divljač traži hranu, koje u prirodi u tom periodu ima veoma malo. Divljač se snalazi kako zna i ume, pa neretko guli koru sa mladica, što poljoprivrednicima odnosno voćarima pravi ozbiljne štete i zato je zakonska ali i moralna obaveza lovaca da organizuju kvalitetnu i konstantnu prihranu divljači u zimskom periodu.
Hranilište u lovištu
Pod infrastrukturom lovišta smatraju se svi ljudskom rukom izrađeni objekti koji su u neposrednoj funkciji uzgoja, zaštite, proizvodnje, korišćenja i lova divljači. Infrastrukturni objekti u lovištu se mogu podeliti na: lovno-uzgojne, lovno-tehničke i objekte za smeštaj lovaca. Savesnim lovcima u ovom periodu godine zanimljivi su baš lovno-uzgojni objekti, koji su namenjeni održavanju stabilnih uslova za zadovoljavanje optimalnih životnih potreba divljih životinja u lovištu, a to su - hranilišta, pojilišta, solišta i prihvatilišta.
Bez alata nema zanata: pročitajte tekst o lovačkim puškama
Hranilište za divljač je lovno-uzgojni objekat koji se gradi na prikladnim mestima u lovištu kako bi se posebno u zimskom periodu godine baš u taj objekat ostavljala dodatna hrana za divljač. Hranilišta su namenjena za smeštanje i izlaganje hrane, kao i za zaštitu hrane od kvarenja, uništavanja i propadanja. Iskusni lovci dobro znaju da se hranilišta uvek znalački postavljaju na osunčanim mestima, gde je obezbeđen mir, ocedito tlo i na mestima koja su zaklonjena od atmosferskih nepogoda. Takođe kada se podiže hranilište treba dobro paziti da se ono pravi od drveta i drugih prirodnih materijala kako bi se uklopilo u prirodno okruženje. Takođe, veoma je važno podići hranilište na mestu gde nema nanosa snega zimi kako bi divljač brzo i bezbedno došla do hrane. Hranilište se postavlja u blizini terena gde divljač provodi vreme zimi jer je poznato da se u tom periodu godine smanjuje radijus kretanja većine divljih životinja. Najčšeće greške kod postavljanja hranilišta su sadržane u činjenici da se ona podižu blizu puteva, što lovcima olakšava dovoženje hrane,ali za divljač to nije prirodni ambijent gde se hrani.
Autor fotografije: Vladimir Barović
Namirena sitna divljač
Zbog sistema postavljanja i specifičnih potreba „korisnika“ uglavnom se u lovištima razlikuju hranilišta za krupnu i za sitnu divljač. Hranilišta za sitnu divljač obuhvataju hranilišta koja su namenjena za fazane, jarebice, zečeve i divlje patke. Hranilište za fazane i jarebice može da bude u vidu male kućice (slične ali veće od onih koje se postavljaju za vrapce ili golubove po parkovima) u čijem se donjem delu nalazi malo skladište hrane. Krov može biti načinjen od drvenog skeleta na koji se naslaže trska ili kukuruzovina, kako bi postavljena hrana bila suva i spremna za konzumiranje. Hranilište tog tipa može da izgleda i tako što se na dve rašlje stavi jedan prut na koji se narodski rečeno na „dve vode“ naslažu grane ispod kojih se nalazi mali hodnik u kome se nalazi hrana pomešana sa šljunkom.
Koja je to divljač pomoćnik poljoprivrednika?
Hranilište za zečeve može da se sastoji od tri zabodena kočića koja su na vrhu učvršćena žicom, na njih se obesi detelina i onda se pričvrsti žicom. Hranilište za divlje patke se locira uz kanale i tršćake, a sastoji se od poda koji se napravi od dasaka, trske ili slame. Na pod se postavi hrana i sve se veže kanapom za kočić koji je na obali.
Krupna divljač – krupan zalogaj
Hranilište za krupnu divljač je većih dimenzija u odnosu na hranilišta za sitnu divljač, što je logično jer se radi o divljači poput jelenske, koja može imati biomasu i do tri stotine kilograma, mada je to u zimskim mesecima retkost. Hranilište za krupnu divljač je uglavnom izdignuto da hrana ne bi bila vlažna od uticaja zemlje i pokriveno, kako postavljeno seno ne bi kisnulo. Krupna divljač logično, može mnogo više hrane da pojede i vrlo često lovci naprave i priručno skladište za hranu, koje se nalazi iznad samog hranilišta. To se radi da se divljač čestim dolascima traktora i drugih motornih vozila u lovište ne bi uznemiravala, već se jednom donese određena količina hrane koja se uskladišti i po potrebi iznosi. Ispod krova, svako hranilište treba da ima valov za zrnastu i kabastu hranu i mesto za odlaganje soli, a mnoga hranilišta sadrže i skladišta.
Kad se jede mora se i piti
Kada se divljač prihrani treba napraviti i pojilište, koje je veoma važan lovno-uzgojni objekat jer je neophodan činilac zadovoljavanja životnih potreba divljači. Lovci pojilište obezbeđuju uglavnom u onim delovima lovišta koji oskudevaju sa prirodnim izvorima vodom, ili ih uopšte nemaju. U svakom dobro uređenom lovištu jelenska divljač i divlja svinja moraju da imaju kako vodu za piće, tako i mesta za kaljuganje, takozvana kaljužišta koja služe za odbranu i preventivu od spoljašnjih parazita, kao i za rashlađivanje u toku letnjih meseci. Pojilište i kaljužište može biti u vidu udubljenja, iskopanog u nepropustljivom sloju nabijene zemlje u kome se skuplja kišnica ili se dovodi voda iz obližnjeg bunara. Pojilište se može napraviti tako što se u zemlju ukopa po dužini presečeno limeno bure ili traktorska guma. Bez vode divljač ne može da opstane i zato je ta vrsta pomoći i intervencije lovaca neophodna. Broj pojilišta i kaljužišta mora u svakom momentu da zadovolji potrebe i brojno stanje divljači. Razmeštaj bi trebalo da bude takav, da divljač ne mora prelaziti velika rastojanja kako bi zadovoljila svoje potrebe za pićem i hranom. I na osnovu toga da li u lovištu ima dovoljan broj hranilišta može se zaključiti u kakvo ste lovačko društvo došli.
Autor fotografije: Vladimir Barović
Srećni su mlađi lovci koji od starijih u hladne zimske mesece mogu naučiti kako se pravilno „namiruje“ divljač u lovištu. Stara je poslovica da bez znanja i truda nema ni imanja, tako je svugde pa i u lovačkom svetu. Zato poštovani lovci, ne budite lenji, već organizovano i sistematski prihranjujte divljač, jer najavljena je „ljuta“ zima pred nama, a ako želite da imate dobar pogled i berićetnu sledeću lovnu sezonu, sada je momenat da se pomogne divljači da živi i preživi.
Prof.dr Vladimir Barović
