Srndać je veoma oprezna divljač koja se na sreću lovaca često može videti u našim lovištima, a ima ga od bačkih ravnica, preko šumadijskog pobrđa do viših predela Tare i Divčibara, gde sam ga posmatrao u prirodnom okruženju. Srndać se sa pravom može nazvati maskotom ili zaštitnim znakom srpskog lovstva zato što je naša zemlja tradicionalno imala kvalitetna grla te divljači, a visoka trofejna vrednost i realna cena odstrela su razlozi zašto nam u goste neretko dolaze inostrani lovci – od Španije, preko Italije do Austrije. Konfiguracija terena i dovoljna količina hrane su veoma važni faktori koji utiču na prisutnost srndaća u našim lovištima, naravno uz primenu odgovarajućih uzgojnih mera, postojanje savesne lovočuvarske službe, suzbijanje prekomernog broja predatora na terenu i druge faktore.
Njegovo rogato veličanstvo
Srndaći su uglavnom teški do trideset kilograma u zavisnosti od staništa i konfiguracije terena. Srneća divljač zimi dobija gušću i dužu dlaku (koja je u tom periodu godine kestenjasto-siva), leti je dlaka riđe-crvena, a u lovištima je istina retko, moguće sresti i potpuno belog takozvanog albino srndaća. Kod nekih ženki uočeno je da mogu izrasti rogovi, što ne znači da se ne mogu pariti i izvesti mlade. Trofejnoj srnećoj divljači najviše pogoduje ravnica i prostrane površine zasejane raznim poljoprivrednim kulturama, ali srndaća u trofeju ima i u višim brdskim predelima, gde su ipak više uznemiravani od predatora, prvenstveno vuka. Srne se obično pare u novembru ili decembru i nakon 160 dana bremenitosti na svet dolazi jedno, dva ili ređe tri laneta. Srndać u vreme parenja oplodi od dve do četiri ženke i dok je sa jednom ženkom on ne traži drugu, tako da se smatra monogamistom. Srndać se kreće kasom, skokom i laganim hodom, a ima izuzetno razvijeno čulo sluha i ukusa, dok je vid slabije ravijen. Odraslim primercima preti opasnost od raznih predatora uključujući vukove i šakale, a za lanad su opasnost i lisice, divlje mačke kao i psi-lutalice koji se nekontrolisano kreću lovištem.
U zimskom periodu neophodna je prihrana srneće divljači koju lovci snabdevaju suvom travom, žirom, kestenom, repom, krompirom, a pored hranilica potrebno je postaviti i solišta. Na razvoj rogova srndaća dosta utiče kvalitet i raznovrsnost ishrane, a rogovi se formiraju u proleće kada srndać češanjem o stabla skida navlaku, takozvani – bast. Srndać ima lepe rogove i po stepenu razvoja oni se dele na šilaše, vilaše i šesterce, a oni srndaći koji povrede reproduktivne organe dobijaju takozvanu "periku“. To je deformacija rogova koji postanu gusti i nepravilni ali se i takvi primerci kod lovaca-kolekcionara cene te predstavljaju primer kako se majka priroda poigrava ne samo sa ljudima već i sa divljim životinjama.
Pročitaj još: Ukras svakog lovišta
Lov na srndaća
Lov na srndaća i to turistički, počinje 15. aprila i traje do 30.septembra i u prvom periodu sezone uglavnom se odstreljuju trofejna grla od lovaca dubljeg džepa i gostiju iz inostranstva. Ta vrsta lova pogoduje lovačkim društvima jer se od nekoliko dobrih trofeja može steći prilična svota novca koja se preusmerava na obnovu lovno tehničkih objekata, uređenje čeka, sređivanje lovačkog doma i niz drugih važnih aktivnosti koje su bitne za nesmetano funkcionisanje lovačke organizacije.
U ranim jutarnjim satima obično se organizuje lov na srndaća. Postavljena pozicija je na livadi gde divljač dolazi na pašu ili sa čeke na koju lovac sa pratiocem, dolazi pre svitanja. Nakon osmatranja terena i izlaska divljači na poziciju povoljnu za odstrel, stručni pratilac ustanovi da li je osmotreno grlo dovoljne trofejne vrednosti, nakon čega je sve u rukama lovca. Najvažnije je kod pucanja imati dobar oslonac, za šta je najbolje gađati sa čeke a ako se to čini sa zemlje treba koristi pirš štap. Krajem sedmog i početkom osmog meseca srndaći se love vabljenjem tj. oponašanjem zova ženke, što je veoma zanimljiv i živopisan način lova.
Pročitaj još: Nema lovačkog šešeira bez pačjeg pera
Bez alata nema ni zanata
Za lov na srndaća obavezno se koristi lovački karabin sa optikom i to u nekom "lakšem“ kalibru, a po zakonu je najmanji propisan kalibar 5,6 x 41mm sa zrnom najmanje težine od 3,5 grama. Od karabina može se birati po ukusu lovca: kiplauf (koji je rezervisan za gospodski nastrojene iskusne lovce), obrtno-čepini ili poluautomatski karabin (ovaj poslednji - tradicionalni lovci sa prezirom odbacuju kao neviteški).Umešan lovac obično bira primeren kalibar koji se neretko naziva "srneći“, kao što su: .222 remington, .223 vinčester, .22-250 remington, 5,6x57mm. Po izboru lovca mogu se koristiti i jači kalibri kao što su .270 vinčester, 6,5x55mm, pa i .308 vinčester ili 30-06, u zavisnosti od konfiguracije terena, gustine šume i drugih faktora. Takođe je preporučljivo koristiti tvrđa zrna jer ona sa oznakom soft point na manjim distancama ostavljaju velika oštećenja na telu divljači. Najbolje je plasirati pogodak u plećku ili drugi vitalan deo divljači, a umešan lovac zna da izabere pravi momenat kada se srndać kako kažu stari lovci dobro "namesti“. Na kraju može se konstatovati da lov u rano jutro na srndaća predstavlja pravu draž i veliki izazov i zato se s pravom kaže da je to pravi kraljevski lov na njegovo rogato veličanstvo - gospodara naših livada, njiva i šuma, simbola naših lovišta - gospodina srndaća.
Tekst i foto:
Prof.dr Vladimir Barović
Filozofski fakultet Novi Sad
BONUS VIDEO:
