Prilagođavanje poljoprivrede sve izraženijim klimatskim promenama moguće je izvesti korišćenjem domaćih resursa, smatra profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, Marija Ćosić.
Suše, nagle promene temperature, kasni mrazevi, grad i jaki vetrovi već godinama ostavljaju posledice na prinos. Ove sezone posebno su pogođeni kukuruz, trešnje, kajsije i šljive. Za kukuruz je ovo već četvrta lošija godina u poslednjih pet, dok su kajsije i breskve i lane nastradale zbog mraza.
Pročitaj još: Ko je pobedio sušu?
Postavlja se pitanje da li će tradicionalne poljoprivredne oblasti Srbije moći da zadrže svoju ulogu, da li će Vojvodina ostati žitnica, a centralna Srbija centar voćarstva i povrtarstva. Ćosić, ipak, naglašava da nema razloga za paniku, ali da prilagođavanje proizvodnje postaje nužnost.
Kao ključne korake navodi reorganizaciju biljne proizvodnje, sadnju i setvu u skladu s novim klimatskim obrascima, kao i izbor sorti i hibrida otpornijih na sušu i ekstremne vremenske pojave. „Zemljište treba što češće držati pod biljnim pokrivačem, jer biljke najbolje čuvaju vlagu i smanjuju eroziju“, objašnjava Ćosić.
Kod strateških kultura, poput pšenice, preporuka je prelazak na ozime sorte koje završavaju vegetaciju pre letnjih vrućina. Ipak, problem se javlja jer su i jeseni sve suvlje, pa se dešava da proizvođači moraju da zalivaju njive kako bi uopšte mogli da obave setvu.
Za kukuruz, ali i suncokret i šećernu repu, prednost bi trebalo dati sortama i hibridima koji kraće vegetiraju i bolje podnose sušu. Inače, kukuruz u proseku zahteva 550–600 litara padavina po kvadratnom metru tokom vegetacije, dok je ove godine palo tek oko 250 litara.
Profesorka podseća da domaći instituti već nude rešenja, Institut za kukuruz u Zemunu, čije seme se izvozi čak i u SAD, kao i novosadski Institut za ratarstvo i povrtarstvo, razvijaju hibride koji su uspešno testirani na domaćim poljima. „Nema potrebe da tražimo ‘tople vode’ u inostranstvu, sve potrebne sorte već imamo“, naglašava Ćosić.
Pročitaj još: Kako se odlučiti za sortiment pšenice
Ona upozorava da domaći poljoprivrednici često previše veruju stranim savetnicima i tehnologijama, koje ne odgovaraju uvek lokalnim uslovima. „Nisu Srbija i Italija isto. Moramo razmišljati realno, Vojvodina je idealna za ratarske kulture, dok voćarstvo treba razvijati tamo gde mu klima pogoduje“, prenosi eKapija.
Kada je reč o voćarstvu, izbor sadnog materijala koji kasnije cveta može ublažiti posledice kasnih mrazeva. Zato je, prema njenim rečima, važno jačati domaće semenske kuće i rasadnike, jer oni razvijaju sorte prilagođene lokalnim klimatskim i zemljišnim uslovima.
Navodnjavanje je, takođe, ključno. Vanredna profesorka Mirjam Vujadinović-Mandić ističe da je važno da se voda koristi racionalno i u pravom trenutku, uz praksu malčiranja, pokrovnih useva i dodavanja organske materije kako bi zemljište duže zadržalo vlagu i ostalo plodno.
„Neophodno je zalivanje u kritičnim fazama rasta, tokom nicanja, cvetanja i formiranja ploda. To su momenti kada biljka ne sme ostati bez vlage“, objašnjava Ćosić. Dodaje da je moguć i veći oslonac na prirodne metode zadržavanja vlage i čak korišćenje prečišćenih otpadnih voda.
Iako Srbija ima razvijenu mrežu kanala, poput sistema Dunav–Tisa–Dunav koji bi mogao da pokrije pola miliona hektara, trenutno se navodnjava tek oko 75.000 hektara. Problem su zapušteni i zatrpani kanali, ali i nedovoljno ulaganja u proširenje kapaciteta.
Zaključak stručnjaka je jasan, klimatske promene zahtevaju prilagođavanje, ali Srbija ima znanje, iskustvo i domaće resurse da sačuva svoje osnovne kulture i ostane poljoprivredna sila u regionu.
669519497885b9c025270d411786109076160.webp)