Najnoviji izveštaj Organizacije UN za hranu i poljoprivredu, Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO) donosi brojke koje na prvi pogled ulivaju sigurnost globalnom tržištu hrane. Svetska proizvodnja žitarica u 2025. godini projektovana je na istorijski maksimum, iznad tri milijarde tona, dok se u 2025/26 marketinškoj godini očekuje da će zalihe dostići nivo kakav nije zabeležen više od dve decenije. Odnos zaliha i potrošnje kreće se oko 31–32 procenta, što u ekonomskom smislu znači visok stepen „amortizovanja“ u sistemu snabdevanja.
Pročitaj još: STABILAN PRINOS uz REGENERATIVNU POLJOPRIVREDU
Međutim, iza te prividne stabilnosti krije se drugačija dinamika, dinamika koja pritiska na cenu i profitabilnost primarne proizvodnje.
Rast proizvodnje pšenice u Južnoj Americi, Kanadi i Evropskoj uniji, stabilni prinosi kukuruza u Sjedinjenim Državama i Brazilu, kao i relativno ujednačena proizvodnja pirinča u Aziji, stvorili su globalno tržište u kome ponuda prevazilazi tempo rasta potrošnje. Potrošnja žitarica jeste u porastu, pre svega usled rasta stanovništva i povećane upotrebe kukuruza u stočnoj ishrani i industriji, ali taj rast nije dovoljan da „pojede“ viškove koji se slivaju u skladišta.
U ekonomiji poljoprivrede ovo je poznata situacija: kada zalihe rastu brže od tražnje, cena gubi oslonac. To se već odražava i na globalne indekse cena hrane, koji beleže pad u segmentu žitarica. Tržište, jednostavno, nema razlog da plaća više kada robe ima dovoljno i kada rizik od nestašice nije izražen.
Ipak, bilo bi pogrešno ovu sliku tumačiti isključivo kao pozitivnu. Visoke svetske zalihe znače stabilnost za potrošače i uvozno zavisne zemlje, ali istovremeno predstavljaju ozbiljan izazov za proizvođače u izvozno orijentisanim agrarima. Kada je svet „preplavljen“ žitaricama, svako ko želi da plasira robu moraće to da učini po konkurentnijoj ceni, uz stroži kvalitet i jasnu tržišnu strategiju.
Za zemlje poput Srbije, koje su strukturno orijentisane na proizvodnju pšenice i kukuruza, globalna slika nije apstraktan podatak, već konkretan faktor koji direktno utiče na otkupne cene i izvozne aranžmane. Ako je globalna ponuda izdašna, domaći proizvođač ne može očekivati da će lokalno tržište ići protiv tog trenda. Svetske berze i međunarodni tokovi kapitala određuju okvir u kome se kreće i naša cena.
Ono što posebno zabrinjava jeste strukturna neravnoteža između rasta proizvodnje i rasta troškova. Dok FAO beleži rekordne količine, proizvođači širom sveta suočavaju se sa nestabilnim troškovima energenata, đubriva i finansiranja. U takvim uslovima, čak i prosečna godina po prinosima ne garantuje zadovoljavajuću zaradu ako je cena pod konstantnim pritiskom.
S druge strane, visoke zalihe ne znače da je tržište imuno na šokove. Klimatske promene, ekstremni vremenski događaji, geopolitičke tenzije ili restrikcije izvoza mogu za kratko vreme promeniti odnos snaga. Upravo zato globalni sistem deluje stabilno, ali ne i neranjivo.
Ovu fazu tržišta vidimo kao period „tihe konsolidacije“. Nema dramatičnih nestašica, nema paničnih skokova cena, ali postoji postepena erozija profitnih marži u primarnoj proizvodnji. U takvom okruženju, ključ više nije u pukom povećanju hektara i tona, već u efikasnosti, kvalitetu i pozicioniranju na tržištu.
Rekordna proizvodnja žitarica na globalnom nivou jeste dobra vest za stabilnost svetskog snabdevanja hranom. Ali za proizvođače, posebno u manjim i izvozno osetljivim ekonomijama, ona predstavlja podsetnik da se borba za cenu ne vodi u njivi, već na tržištu. I upravo tu će se odlučivati kako će 2026. godina izgledati u knjigama agrarne ekonomije.
N. Perša
