Poslednjih godina svedoci smo, ne samo u pčelarstvu već i u celoj poljoprivredi, da se vremenske prilike događaju sa značajnim odstupanjem od onakvih na koje smo navikli. Stoga pčelari moraju da se odreknu udobnosti postupanja po starim pčelarskim kalendarima i da čine sve što je potrebno ''u realnom vremenu'', kako se već odomaćilo i u našem jeziku. S druge strane, vremenske prilike se drastično razlikuju i na udaljenostima koje su gotovo u vidokrugu. Proteklog petka sneg je pokrio veći deo Srbije, podsećajući nas na oštru zimu i izazove koje donosi. Za pčelare, ovakvi uslovi su dodatni podsticaj da se posvete zdravlju svojih košnica, jer pčele koriste neverovatno složene mehanizme da prežive hladnoću. Kako funkcioniše ovaj prirodni 'toplotni sistem' pčela i šta pčelari mogu da nauče iz toga?
Početak novog života u košnicama tradicionalno se povezuje s nastupanjem kalendarske godine i u januaru. Kada to prilike dozvole, može se kratkim otvaranjem neke nasumično izabrane košnice očekivati prvo leglo. Ipak, ove zime prva legla, u prečniku od oko pet centimetara, uočena su mnogo ranije, dok je prošlogodišnjeg bilo neobično dugo. Koliko je to (ne)uobičajeno, možemo suditi po tome što je na našim prostorima, ipak, za kranjsku pčelu, koja je dominantna, početak zaleganja matice u veoma širokom rasponu od početka druge polovine decembra pa sve do kraja januara. No, osim datuma, treba uzeti u obzir i geografske karakteristike mesta pčelinjaka, nadmorsku visinu, jer pčela prati okolnu prirodu, posebno svoj osnovni izvor hrane, biljke. Poznato je da, prema fenološkim kartama, za svaki stepen iste geografske širine, idući od juga ka severu, vegetacija kasni za oko četiri i po dana, te se može očekivati slično i sa početkom poleganja. Još ako na to dodamo i položaj pčelinjaka, eksterne činioce, pa i kvalitet uzimljavanja, od količine hrane do zdravstvenog stanja, uz individualne osobine svake matice, onda je to previše faktora da bismo mogli govoriti o tačnim datumima.
Kakva je veza ponašanja pčela i temperature? Ona je u direktnoj zavisnosti od temperature okoline. Ako je ispod 8 °C, nema opštenja pčela sa prirodom, na temperaturama od 9 °C do 16 °C je povremeno, a raspon od 16 °C do 32 °C im najviše odgovara. Čim se temperatura okoline smanji na vrednost ispod 10 °C, pčele – vođene nepogrešivim instinktom – prestaju sa izletanjem i povlače se u svoje stanište. Tada zaposedaju prostor između voštanih satova i formiraju oblik nalik na blago izduženu loptu, klube. Po obodu se raspoređuju nalik na crepove na krovu kuće, čineći ovu formu zatvorenom i toplotno izolovanom. Gustina pčela nije jednaka, zgusnutije su na rubnom delu, ali sa malenim razmakom u kojem je zarobljen vazduh kao odličan izolator. Unutar klubeta odvija se život sve do proleća. Zanimljivo je da je u njegovom središtu prava letnja klima sa velikom vlažnošću i temperaturama od 33,3 °C do 43,4 °C u vreme kada je, prema merenjima, u unutrašnjosti košnice svega 6,7 °C. Ova temperatura je stabilna, ma koliko se spoljašnja menjala, jer je to uslov za razvoj i opstanak legla.
Kada temperatura okoline opadne na 8 °C do 6 °C, sve pčele zajednice formiraju kompaktno klube. To je istovremeno i raspon temperatura u kojem je potrošnja hrane najmanja. Daljim opadanjem spoljne temperature potrošnja ne raste onom brzinom koja bi se očekivala. Kako je dr Farar utvrdio, ukoliko pčele ne neguju leglo, temperatura u središtu klubeta se kreće oko 21 °C, dok se na površini omotača može izmeriti vrednost od 6,1 °C do 7,8 °C. Sa daljim padom temperature klube se skuplja, debljina omotača se povećava, a pčele zbijaju. Temperature zavise i od toga da li u klubetu ima legla ili ne. Ukoliko ga u središtu nema, temperatura u centru ne sme da padne ispod 14 °C, dok je na obodu svega 6,6 °C. Sa leglom ne sme da bude niža od 33 °C u centru i 14 °C na periferiji.
Sva toplota stvorena u gnezdu potiče od čitave mase pčela. Golim okom nevidljivo podrhtavanje grudnih mišića oslobađa toplotu. Zbog toga i naše telo drhti kada nam je hladno. Pčele za stvaranje toplote koriste par mišića koji su namenjeni za najteži posao, za letenje. To su mišići koji pokreću krila i oni se tokom leta u potpunosti skupljaju i opružaju. Pri tome se stvara određena toplota koja je tada nekorisna, u vrelim danima čak i štetna. U toku zimovanja ovi mišići se samo delimično skupljaju i opružaju, ali velikom brzinom, tako da se radi o podrhtavanju, koje ima za posledicu intenzivno pretvaranje hemijske energije u toplotnu. Ugljeni hidrati koji se u telu pčele nalaze u tkivu i hemolimfi – pčelinjoj krvi, dobijeni iz hrane varenjem, podstaknuti metabolitičkom i hormonskom regulacijom i reaguju sa kiseonikom unetim putem ograna za disanje, izvor su energije za rad mišića, za kretanje i za stvaranje toplote.
Gubitak toplote pčele sprečavaju stvaranjem vazdušne izolacije u ćelijama. Od svih pčela u klubetu, više od polovine zaposedaju prazne ćelije saća, zatvarajući ih telima, kako bi stvorile prostor u kome je zarobljen vazduh koji ne može da se kreće i zato je dobar toplotni izolator. Koliki je efekat takve izolacije govore podaci da je sa unutrašnje strane bilo izmereno 33 °C, dok je sa suprotne strane sata, udaljeno samo nešto više od dva centimetra, bilo samo 8,3 °C. Izolaciju čini i mnoštvo dlačica koje se nalaze na grudima pčele, između kojih je takođe nepokretan vazduh.
Pčele se u klubetu stalno komešaju, jedno vreme provode u spoljašnjem sloju, a zatim se probijaju do unutrašnjosti da se ogreju. Naravno, one ne ostaju dugo u centralnom delu, jer je tu toplo, ali istovremeno i vrlo vlažno i zagušljivo usled ugljen-dioksida. Kao neophodan uslov za razvoj legla potrebna je i vlaga i to najmanje 60% vlažnosti. Tako se one stalno premeštaju između svežeg i hladnog dela i toplog i zagušljivog. Što je temperatura okoline niža, komešanje je veće, pošto pčele ne mogu dugo da ostanu u spoljašnjem sloju.
Svi ovi neverovatno savršeni mehanizmi stvaranja i regulisanja toplote mogući su samo ako je pčelinja zajednica zdrava i ako ima dovoljno izvora energije i hrane, a to je med.
Dejan Krecu
